ISPOVEST MAJKE ČIJU SUDBINU DELI HILJADE ŽENA NA BALKANU: PITALA SAM SINA KAD ĆE DA SE OŽENI, A NJEGOV ODGOVOR ME POTPUNO SLOMIO! 😭😭😭

A sada, sada se veoma teško živi. Ovo je krpljen život. Kada se otvori jedna rupa, moliš se da ti stigne penzija ili plata do 15-tog da bi je mogao zatvoriti, da platiš račune, a ako nešto i ostane da kupiš hranu, a ako ne, opet ćeš pozajmljivati, i tako u krug, počela je svoju ispovest jedna anonimna gospođa.

Ovakav uvod nije bio slučajan. Njeni egzistencionalni problemi su vezani i za njenog sina, radnika, koga bi majka htela da vidi srećnog i oženjenog, ali je to u Makedoniji sa sadašnjim primanjima gotovo nemoguće.

Imam dva sina, nastavila je majka svoju ispovest. Jedan se odavno oženio i otišao od kuće, ali drugog sam rodila u 40-toj godini i on je još samnom. Ja sam penzioner sa 8.000 denara (130 evra), a on radnik u privatnoj firmi sa platom nešto preko 200 evra.

Ranije sam znala da ga pitam: “Sine, imaš li devojku, da li ću dočekati snaju i da ti zaigram na svadbi?”. Umesto odgovora, samo bi me tužno pogledao i povukao se u sobu. Nisam ga shvatala zašto tako reaguje, i ljutila sam mu se.

Mislila sam, evo živeće zajedno sa mnom, a ja ću im pomagati koliko mogu. Ali, to je bilo samo moje mišljenje, a njegovo je bilo potpuno drugačije, od koga mi se srce cepalo…

Pre neki dan sam ga zatekla raspoloženijeg. Sela sam do njega, uhvatila za ruku i upitala: “Sine moj, kako si. Deluješ mi umorno i razočarano. Da li si srećan?”… Ćutao je, da bi na kraju izustio: “Ne, mama, nisam srećan“, pa nastavio:

Niz moje staro i izborano lice otkotrljala se jedna suza. Ne mogu da opišem tugu koja me je obuzela. Pogledala sam sina – visok, lep, zdrav i prav, i snažno sam ga bez reči stisnula za ruku.

“Mama, ja odlazim odavde”, izustio je. “Znam, biće mi teško i mučno, ali moram da idem u inostranstvo. Ne mogu da ti obećam da ćeš dočekati da me vidiš kao mladoženju, ali ću ti uvek pomagati koliko mogu”.

To me je baš rastužilo. Otišla sam u krevet, legla i sklupčala se. Celu noć sam razmišljala kako mogu da mu pomognem i da li sam mu dovoljno dala u životu…

Otišao je u Kanadu, tamo daleko, daleko. Pre odlaska napravio mi je Skajp i otvorio Fejsbuk profil da bi smo mogli da komuniciramo…

Tri godine se mučio, ali isplatilo se. Konačno se snašao. Uz osmeh mi je svako veče preko interneta govorio: “Ej, mama, kada budem došao kupiću ti sve što ti treba u kući, šetaću te…”.

Bila sam presrećna zbog njega, ali prazna u srcu i duši. Naokolo sam slušala priče u stilu tebi je lako, sin ti pomaže, a ja sam sam u sebi govorila: “Eh, da mi je u blizini. Šta će mi puni džepovi kada mi je srce prazno”.

Izvor: Stil