Danas vam donosimo jednuu jako zanimljivu priču o ljubivi koja je bolila.vo je priča o ljubavi, izborima, padu i sećanju. I o tome kako jedan pogled može da traje, ali ne i da spasi.
- U jednoj običnoj kancelariji, između par sudskih predmeta i svakodnevnih pravnih zamki, odvijala se tiha drama koja je ostavila dublji trag nego većina presuda. Nisu svi slučajevi samo broj i ime. Neki ostanu. I u pamćenju i u srcu.
Poznavao sam ih. On je bio mlad, elokventan, sa manirima čoveka koji čita knjige, posećuje izložbe i ceni umetnost. Ona – zrela dama, petnaest godina starija, ali s očima koje su još mogle zapaliti sobu. Imali su zajednički posao, hodali su rame uz rame, kao da su ravnopravni saputnici kroz život.
- Kada su prvi put došli kod mene, tražili su pravni savet vezan za firmu. Ali ono što sam video nije bilo poslovno. Bila je to hemija, ljubav u punom sjaju. On je gledao u nju kao u svetlost. A ona je njega gledala s nekom majčinskom snagom, ali i dubokim poštovanjem. Govorili su o Provansi – o mački, o bašti, o mirisu lavande. Reči su bile pune boje i topline.
Godinama ih nisam video. Sve dok ona nije pozvala, ovaj put zbog ličnog slučaja. Pojavili su se zajedno, ali s nečim što je ranije izostajalo – tišinom i tugom.Ispričali su šta se dogodilo. On je pogrešio. Jedna pijana noć, mlada konobarica. Detinjasta, neiskusna. I – trudna. Njegova partnerka mu je oproštajem pokazala veličinu. Bila je spremna da prihvati dete kao svoje, iako više nije bila mlada majka, već zrela žena sa odraslim sinom.
- Ali sud nije bio blagonaklon. Majka je dobila starateljstvo. On je želeo da ostane deo života svog sina. Ponekad je prespavao kod one devojke. I tada se veza počela raspadati.Nije prošlo dugo – ona je donela odluku. Prekinula je sve. Ljubav, posao, snove. Otišla je, ali sa sobom je odnela nešto mnogo vrednije od kapitala – dostojanstvo.
On je ostao. Sa detetom. Sa ženom koja nije volela, ali čije je greške pokušavao da ispravi. Uzalud. Svađe, nemir, razočaranje… Dete je raslo u neskladu i haosu, a on je propadao. Finansijski, psihički, duhovno.Nakon deset godina, sreo sam ga ponovo. Pored suda. Neprepoznatljiv. Oči prazne, korak nesiguran, miris alkohola umesto parfema. I dalje je govorio o njoj. O Kraljici iz Provanse. Rekao je da je dobro. Da sadi baštu. Da ima mačku. Da ne želi da čuje za njega.
A on? Ostao je tu, u sivilu, sa detetom koje nije znao da voli, sa ženom koju nije znao da ostavi, i sa ljubavlju koju nije znao da sačuva.
Sedeo sam kasnije u kolima. Dugoo. Razmišljao. Kako neko može biti sve – i izgubiti sve?
I pitao sam se:
Je li ljubav dovoljna kad srce zastrani?
Može li oproštaj da zadrži ono što je jednom polomljeno?
I može li žena da od čoveka stvori kralja – ali i da ga svojim odlaskom pretvori u senku?
Zato, budi srećna, Kraljice, tamo negde pod provansalskim suncem. Tamo gde lavanda miriše tiše nego bol. I ne okreći se. Jer onaj mladi Bog kojeg si nekad gledala kao san – više ne postoji. Ostao je samo čovek koji je pogrešio kad je trebao da voli najviše.I možda… baš to je bila najveća presuda koju život može da izrekne
