Danas sam ga slučajno vidjela. Nije bilo planirano, niti očekivano. Stajala sam na pješačkom prelazu, čekajući zeleno svjetlo, kao i svakog drugog dana. Bilo je obično popodne, ništa u vazduhu nije slutilo da će me nešto zaboljeti. Onda su prošli pored mene, kolima, lagano… On i neka djevojka.
- Smijali su se. Pričali nešto, očigledno bliski. A ja sam samo stajala, u neverici, neprimećena. Nije me vidio. Ili je možda i vidio, ali nije htio da prizna.U trenutku nisam znala šta da radim. Šok, zbunjenost, hiljadu misli. Sačekala sam desetak minuta – dovoljno da saberem prve utiske, ali premalo da razumem šta mi se upravo desilo. Pozvala sam ga.
Pitala sam ga gdje je. Glas mu je bio smiren, opušten. Rekao je da je u drugom dijelu grada. Laž. Tih nekoliko riječi su me presjekle. Ispod svake riječi – prevara. Dok sam ga slušala, srce mi je postajalo teško, ali lice mi je bilo mirno. U meni je nešto puklo.Nisam imala snage da odmah reagujem. Sjela sam u prvi restoran na koji sam naišla. Nisam znala ni zašto baš tu. Možda zato što mi je trebalo da sedim negdje gde niko ne zna ko sam. Uzela sam meni, ali nisam ni čitala šta piše. Naručila sam vodu. Gledala u prazno. Tražila objašnjenje u svakom pogledu prolaznika. Ništa nije imalo smisla.
- A onda mi je sinulo. Neka čudna smirenost, možda inat, možda instinkt. Pozvala sam konobara. Bio je zgodan, mlad, s onim samopouzdanim osmehom koji ništa ne obećava, ali sve nagovještava. Zamolila sam ga da se slikamo. Samo nas dvoje, nasmijani. Nema priče, nema pitanja.Uzela sam telefon i poslala tu sliku njemu. Bez riječi. Bez objašnjenja. Neka vidi. Neka osjeti barem djelić onoga što meni trenutno ključa u grudima.
Vratila sam se kući, ali ne da ostanem. Spakovala sam samo sitnice. Najnužnije. Neki parfem, četkicu za zube, nešto od garderobe. Nema potrebe za više. Nema potrebe da nosim život koji se raspada.Otišla sam kod drugarice. Zvala sam je usput. Nije pitala ništa – samo je rekla da dolazim, i da vrata neće biti zaključana. Te reči su bile sve što mi je tada trebalo.
- Još uvek ne znam šta osećam. Prazninu, razočaranje, ljutnju, ili možda ništa. Vjerovatno će sve doći tek sutra. Kada se probudim i shvatim da on više nije moj, ili da možda nikada stvarno nije ni bio.Telefon ne prestaje da zvoni. Zove me. Uvijek u isto vreme kada više ništa ne može da se popravi. Ne javljam se. Piše poruke. Ne čitam ih. Ne želim da pročitam izvinjenje koje ne nosi težinu, ni objašnjenje koje je stiglo prekasno.
Ne zaslužujem da budem druga opcija, rezervni plan, neko pored koga se skriva nešto tuđe. I zato ćutim. Ne iz nemoći, već iz izbora. Jer nekada je ćutanje najglasniji odgovor. A ja sam odlučila da, bar ovaj put, slušam sebe.
