U daanšnjem članku vas doonosimo jednu zanimljivu priču.Postoje različiti oblici ljudske patnje, ali malo šta može da se uporedi s pričom jedne anonimne žene iz Velike Britanije koja je na forumu podelila traumatično iskustvo kroz koje je prošla njena porodica.
- U središtu te priče je njen deda koji je bolovao od demencije, a ono što se na kraju otkrilo šokiralo je ne samo porodicu, već i hiljade ljudi koji su pročitali njeno svedočenje.Njihov deda je, dok je još bio kod kuće, često govorio kako noću viđa nepoznatog muškarca u kući. Tvrdio je da mu taj čovek uzima stvari, da se pojavljuje iz senki i da niko drugi to ne vidi.
Članovi porodice, uključujući i njegovu suprugu, odbacivali su njegove reči kao plod bolesti. Mislili su da gubi dodir sa realnošću, da su to samo halucinacije tipične za starije osobe u kasnim fazama mentalnih oboljenja. Njegova supruga ga je ubeđivala da umišlja, da nema nikoga osim nje u kući. Lekar je, na osnovu tih simptoma, odlučio da poveća terapiju. Uskoro je deda postao senka onog što je bio – tiho, skoro nepokretno biće, izgubio je sposobnost izražavanja i reakcije.
- Njegov život se ugasio u takvom stanju, a porodica je ostala sa osećajem tuge, ali i verovanjem da su učinili sve što su mogli. Međutim, na njegovoj sahrani pojavio se nepoznat muškarac, neko koga niko iz porodice nije prepoznao. Predstavio se kao prijatelj bake, došao je da izrazi saučešće, a njegova pojava izazvala je nelagodu, iako tada još niko nije znao zašto.
Godinu dana kasnije, tokom porodične večere, baka je, gotovo usput, spomenula da viđa nekoga. Porodica nije pridavala značaj toj izjavi – bilo im je čak drago da ona ima društvo, nekoga s kim ide u crkvu, nekoga ko joj pomaže da se nosi sa gubitkom. Mislili su da je to oblik utehe za nju.
- Ipak, sledeće godine, tokom razgovora, ona je pomenula kako sa svojim partnerom obeležava treću godišnjicu. Tada su svi zbunjeno pogledali jedni druge – deda je umro pre dve godine, što bi značilo da je baka bila u vezi još dok je njen muž bio živ. U tom trenutku postalo je jasno – čovek koga je deda „viđao“ nije bio plod njegove mašte. On je zaista bio prisutan u kući, a deda je, uprkos bolesti, imao trenutke lucidnosti u kojima je pokušavao da upozori svoju porodicu. Umesto da mu poveruju, porodica ga je nesvesno gurnula dublje u agoniju.
Unuka koja je podelila ovu priču priznaje da se porodica tada osećala užasno. Ta istina ih je zatekla nespremne. Baka, čija je surovost tek tada izašla na videlo, ne samo da je imala ljubavnika dok je muž umirao, već ga je svesno ubeđivala da umišlja stvari, doprinoseći njegovoj izolaciji i krahu mentalnog zdravlja.
- Ljudi koji su pročitali ovu priču reagovali su s nevericom. Komentari su bili puni šoka, saosećanja i besa. Jedan korisnik je napisao da je ovo zaista noćna mora, i da je strašno što niko nije verovao čoveku koji je pokušavao da se izrazi. Neki su čak zaključili da je baka svojim postupcima doprinela njegovom kraju – ne fizički direktno, ali emocionalno i psihološki svakako.
Ono što dodatno uznemirava jeste činjenica da nikada nije otkriveno šta se desilo nakon što je istina isplivala. Unuka nije želela da otkriva šta je bilo s bakom i njenim tadašnjim partnerom, verovatno iz poštovanja prema ostatku porodice ili zbog težine cele situacije.
- Ova ispovest postavlja važna pitanja o mentalnom zdravlju, porodičnoj podršci i poverenju. Takođe, podseća nas na to koliko je važno slušati i uvažavati starije osobe, čak i kada njihove reči deluju čudno ili nerealno. Njihova percepcija stvarnosti možda jeste izmenjena, ali to ne znači da u njoj nema istine.
U ovom slučaju, istina je bila zapanjujuća, a vreme je pokazalo da ono što se činilo kao halucinacija zapravo jeste bio vapaj za pomoć. Deda nije gubio razum – on je, u tišini i nemoći, pokušavao da zaštiti dostojanstvo svog života, dok ga je okruženje pogrešno razumelo i napustilo. Ova priča ostaje kao upozorenje, ali i kao poziv na empatiju i pažnju prema onima koji su najranjiviji.
