Svetlana Ceca Bojković, jedna od najcenjenijih i najvoljenijih glumica na prostoru bivše Jugoslavije, uvek je bila poznata po svojoj posvećenosti porodici, posebno svojoj ćerki Katarini Žutić.
- Iako su obe ostvarile zapažene karijere u svetu glume, njihova priča je istovremeno i umetnička i duboko lična, obojena trenucima sreće, ali i tihe tuge zbog stvari koje se nikada nisu dogodile, a koje su, kako kaže Ceca, van čovekove moći.Glumica je oduvek isticala koliko joj je važno da bude podrška svojoj ćerki. Priznala je da je svaku Katarininu životnu borbu proživljavala dvostruko – kao majka i kao žena koja razume šta znači nositi se s izazovima koje život i profesija donose. Naročito emotivno govori o trenucima u kojima je Katarina postizala uspehe, a jedan od najupečatljivijih trenutaka bio je kada je dobila Sterijinu nagradu – priznanje koje Ceca, uprkos bogatom opusu, nikada nije osvojila.
Za nju kao majku, to priznanje ćerki značilo je više nego da ga je sama dobila. Opisala je taj trenutak kao pobedu obostrane posvećenosti, ali i svojevrsni znak da su njih dve, kao umetnice i kao porodica, ostvarile nešto duboko važno. Ipak, koliko god da se radovala Katarininim uspesima, u njoj je uvek postojala tiha tuga zbog onoga što je priželjkivala, a što se nije ostvarilo – unuci.
- Katarina, iako talentovana i ostvarena kao glumica, nije postala majka. Ceca je otvoreno govorila o toj činjenici, ali ne s osudom ili žaljenjem koje bi usmerila ka ćerki, već sa žaljenjem prema sudbini, životu koji ponekad vodi putevima koje nismo sami birali. Katarina je, prema rečima svoje majke, prošla kroz teške trenutke u pokušaju da osnuje porodicu. Ipak, imala je snažnu podršku – od svog supruga, kao i od same majke.
Ceca je istakla da su zajedno prošli kroz te izazove i da je danas zahvalna što su uspeli da ih prevaziđu. Svesna je da mnogi ljudi nemaju decu, a ipak žive ispunjene i kvalitetne živote. Iako priznaje da bi bilo lepo imati unuke koji bi nastavili porodičnu lozu, kaže da u životnoj priči nje i Katarine vidi vrednost koja se ne može meriti ni s čim. U tom odnosu ogleda se sav trud, ljubav i sve ono što je kao majka želela da pruži.
- Prisjećajući se vlastitog iskustva majčinstva, Ceca je govorila s dubokim emocijama o tome kako je i sama imala probleme sa trudnoćama pre nego što je Katarina rođena. Zbog toga je njeno rođenje doživela kao božji dar. U trenucima trudnoće bila je ispunjena pozitivnim mislima, a sam čin porođaja opisuje kao kosmičko iskustvo – nešto što se ne može uporediti ni sa čim drugim u životu. Taj prvi plač njene ćerke urezan je u njeno sećanje kao najdublji trenutak postojanja.
Njena priča otkriva koliko je veza majke i ćerke snažna, koliko se u njoj prepliću ljubav, briga, nada i razočaranje – ne u osobu, već u ono što život nekada uskraćuje bez objašnjenja. Ceca ne krije da je imala želju da postane baka, ali ne izražava tu tugu kao žaljenje koje opterećuje, već kao tiho prihvatanje sudbine koja nije išla onako kako je sanjala.
- U tom prihvatanju, međutim, nema gorčine. Naprotiv, ima puno zahvalnosti. Zahvalnosti što je imala priliku da voli, da bude voljena, da stvori čvrstu porodičnu vezu sa osobom koju je sama donela na svet. Katarinina borba i njena snaga samo su dodatno učvrstile njihovu bliskost, a umetnički uspeh ćerke vidi kao svoju nagradu, možda čak i veću od svih koje je ikada primila kao glumica.
Priča o Svetlani Bojković i njenoj ćerki Katarini pokazuje da porodična ljubav ne zavisi od očekivanja društva, već od iskrenosti i podrške. To što u porodici nema treće generacije ne znači da njihova priča nije potpuna. Naprotiv – ona je bogata emocijama, mudrošću i primer je kako se kroz umetnost, razumevanje i nežnost može stvoriti nasledstvo koje prevazilazi krvnu liniju. To nasledstvo je snaga koju su prenosile jedna drugoj, i životna vrednost koja ostaje zauvek.
