Nakon što je prošlo pet godina od smrti Šabana Šaulića, njegova kćerka Ilda Šaulić preuzela je na sebe zadatak da sačuva očevu umetničku zaostavštinu na dostojan i emotivan način. Kroz muziku i ličnu interpretaciju, odlučila je da oživi duh pesama koje su decenijama doticale ljude širom Balkana.
- Ilda nije samo želela da se priseća – želela je da stvori nešto što će trajati, nešto što će govoriti umesto reči i nositi priču o jednom velikom umetniku.Projekat koji je započela nije bio tek obična muzička kolekcija. On je predstavljao duboko emotivno putovanje, oblikovano kroz lične uspomene, snagu tuge i umetničku potrebu da se izrazi ono što rečima često ne može. Ilda je u svakom tonu tražila način da izrazi ljubav, poštovanje i zahvalnost, ali i da prenese ono što je njen otac ostavio – emociju koju publika i danas pamti.
Kako bi projekat imao punu dubinu, uključila je brojne Šabanove saradnike, ljude koji su ga dobro poznavali i zajedno s njim stvarali muziku. Njihove priče, prisjećanja i anegdote postale su deo kreativnog procesa. Na taj način, svaka pesma nije bila samo izvođenje, već priča – o vremenu, o ljubavi, o čoveku koji je ostavio dubok trag.
- Ilda je jedina iz Šabanove porodice koja je nasledila prava na muzičku zaostavštinu. Međutim, to za nju nije bilo pitanje privilegije, već odgovornosti. Znala je da sve što uradi mora biti autentično, da mora nositi dušu njenog oca i da se publika mora prepoznati u svakom tonu. U pesmama poput “Tamo gde ljubav počinje” i “Miljacka”, trudila se da sačuva originalni duh, ali i doda svoj lični pečat.
Snimanje i rad na ovom projektu nisu prošli bez emocija. Ilda je često, slušajući očev glas, zapadala u suze. Taj osećaj nije bio slabost, već izvor umetničke snage. Svaki takav trenutak postajao je deo njenog izraza – iskren, sirov, ljudski. Taj proces bio je i lična terapija, način da se nosi sa gubitkom, ali i da pronađe smisao u daljem stvaranju.
Jedna od njenih važnih poruka jeste da umetnost nije samo krajnji rezultat, već i proces. Proces u kojem se tuga, sećanje i ljubav pretvaraju u pesmu. Kako je sama rekla: „Svaka pesma nosi deo mene, deo mog oca, ali i deo svih nas koji smo ga voleli.“ To daje dodatnu dubinu njenom radu, jer umetnost postaje kolektivna emocija, nešto što ujedinjuje.
- Ilda u ovom projektu nije bila sama. Uz nju su bili reditelj Miloš Nadaždin i producent Dušan Lazić, koji su uspeli da njene emocije pretoče u vizuelnu i zvučnu umetnost. Njihov rad nije bio samo tehnički – bio je duboko emotivan, jer su se trudili da razumeju Ildinu unutrašnju borbu. Njihova saradnja bila je puna poverenja i razumevanja, a rezultat je bio projekat koji nosi istinu, dušu i poštovanje.
Podrška porodice takođe je igrala ključnu ulogu. Njena ćerka Ema, suprug Bojan, majka Gordana i sestra Sanela bili su uz nju kroz svaki korak. Njihova pomoć nije bila samo organizaciona – oni su delili uspomene, zajedno plakali i zajedno stvarali. Ta porodična snaga postala je temelj projekta. Čak se i Ema uključivala u kreativne odluke, birajući pesme i vizuelne elemente. Zajednički rad pomogao je da tuga postane inspiracija, a sećanje – umetnost.
- Pesme koje su proizašle iz ovog projekta nisu bile samo nova izvođenja starih hitova. Svaka pesma postala je emotivno priznanje, intimni razgovor s prošlošću. U njima je živela Ildina priča, ali i priča svakoga ko je ikada osetio gubitak. Kroz njih se prenosila poruka – o važnosti sećanja, o snazi muzike da nas poveže, uteši i vrati ono što mislimo da je izgubljeno.
Na kraju, Ilda nas podseća na najvažniju istinu – umetnost ne umire. Onaj ko je voleo, stvarao i ostavio trag, nastavlja da živi kroz dela koja ostaju. Kroz ovaj projekat, ona ne čuva samo sećanje na oca, već nas uči koliko su ljubav i umetnost večne. Ilda Šaulić nije samo čuvar nasleđa – ona je most između prošlosti i sadašnjosti, između tuge i lepote, između čoveka i pesme.
