Iako ima sve što bi se materijalno moglo poželetiBranka Sovrlić otvoreno priznaje da to nije dovoljno da bi se čovek osećao istinski ispunjeno. Važi za jednu od najbogatijih žena domaće estrade, ali joj život, uprkos ogromnom uspehu i stabilnosti, nije podario ono što je oduvek najviše želela – dete.
- Sa suprugom, Sadikom Pašićem Pajom, godinama je gradila imovinu i život pun sigurnosti i komfora. Imaju luksuzne stanove u Beogradu i Sarajevu, poseduju vilu, restoran i druge vredne nekretnine. Ali, kako sama ističe, nijedna od tih stvari ne može popuniti prazninu koju oseća zbog neostvarene uloge majke. Taj osećaj, kaže, nije ništa novo – prisutan je dugo i tiho je rastao s vremenom.
Branka iskreno priča da su i ona i njen suprug dugo želeli da postanu roditelji. Međutim, životne okolnosti nisu bile na njihovoj strani. Period rata, gubitak njegovog oca, stalni stres i neizvesnost učinili su da njihova pažnja bude usmerena na opstanak, sigurnost i posao. Kada su razmišljali o vantelesnoj oplodnji, ideja je postojala, ali vreme je prošlo brže nego što su očekivali.
- „Mislili smo: ima vremena, a vreme je samo prolazilo“, rekla je u jednom intervjuu. Dok su druge koleginice odlučile da pokušaju i uspele da se ostvare kao majke, Branka nije stigla da krene tim putem. Danas, kada sve sagleda s distance, priznaje da bi rado zamenila deo svog bogatstva za jedan iskren dečji zagrljaj, jedno dete koje bi upotpunilo njihov skladan brak.
Branka i Sadik su, kako sama kaže, izgradili mnogo – finansijski su obezbeđeni za ceo život, ali im je u tom savršenstvu nedostajao najvažniji deo – porodica sa decom. „Bog izgleda ne da sve“, iskreno je priznala, pokazujući da i oni koji imaju naizgled sve, u sebi nose duboke tišine i čežnje.
- Ona ne krije da joj je emotivno teško zbog toga, ali isto tako ističe da nije ostala bez ljubavi prema deci. Decu i unuke svog brata doživljava kao svoju, s njima je izuzetno bliska i pruža im svu ljubav i pažnju koju bi dala sopstvenom detetu. U njima pronalazi utehu i smisao, iako zna da je to drugačija veza.
Brankina priča nije tužna samo zbog neostvarene želje, već je podsjetnik koliko je majčinstvo – iako često uzimano zdravo za gotovo – jedna od najdubljih ljudskih čežnji. Pokazuje i da ni uspesi, ni bogatstvo, ni slava ne mogu nadomestiti ono što srce zaista želi.
- Iako nosi tugu u sebi, Branka ne gubi dostojanstvo ni zahvalnost. Ona ostaje žena puna ljubavi, snage i saosećanja, svesna da ne može sve kontrolisati i da neke stvari jednostavno nisu bile deo njenog životnog puta. Prihvatanje te sudbine čini je još jačom – ne ogorčenom, već mirnom u spoznaji da je sve dala i pokušala, ali da život, uprkos svemu, ima svoj tok.
Kroz svoju priču, Branka šalje poruku o tome koliko je važno da ne merimo ljude samo po onome što imaju, već i po onome što su prošli i što nose u sebi. Njena iskrenost i ranjivost osvetljavaju realnost mnogih koji spolja deluju ispunjeno, a u sebi i dalje čuvaju tihe, neizgovorene tuge.
