Bojan Tomović nekada izuzetno popularan pjevač sa Balkana danas vodi jednu od svojih najtežih životnih borbi.Naime svima nam je jasno da se godinama unazad bori sa bolesti koja se zove bipolarni poremećaj. u zadnje vrijeme kakko saznajemo zdravstveno stanje pjevača se potpuno pogoršalo.
- Njegova priča nije samo lična drama, već duboko osvetljava nerazumijevanje koje društvo još uvek pokazuje prema onima koji se suočavaju sa mentalnim izazovima i porodičnim raskolima. Bojanova ispovest postala je snažan simbol borbe pojedinca protiv stigme, nerazumevanja i emocionalnog bola.
U poslednjim mesecima, pažnja javnosti usmerena je na njegovu ličnu borbu, koja nadilazi okvire estrade. On je otvoreno progovorio o tome kako je, posle žestoke porodične svađe, doživeo emocionalni slom i bio hospitalizovan u psihijatrijskoj ustanovi. Sve je, prema njegovim rečima, kulminiralo kada su ga majka i ujak izbacili iz kuće, što je rezultiralo dolaskom policije i njegovim prisilnim smeštajem u bolnicu.
- Bojan nije negirao svoje reakcije, priznajući da je postupao pod uticajem snažnih emocija i pritiska. Međutim, istovremeno je ukazao i na hladnoću i odbacivanje od strane ljudi koji su mu najbliži. Posebno ga je pogodio trenutak kada mu je majka, kako navodi, ugasila cigaretu u čaši dok je sedeo za stolom – simbol za njega da više nema emocionalnu sigurnost ni u vlastitom domu.
Nakon svega, doneta je odluka da mu bude zabranjen kontakt s porodicom, što je dodatno produbilo njegovu usamljenost i izolaciju. Bojan je, bez ulepšavanja, rekao da nije svetac, ali je istakao i da oni koji su mu naneli bol nisu bezgrešni. Upravo ta izjava oslikava realnost mnogih porodičnih odnosa – složene, emotivne dinamike, često prekrivene šutnjom i nepriznatim povredama koje, ako se ignorišu, mogu ostaviti teške posledice.
- Pored porodičnih nesuglasica, Bojan se već duži niz godina bori sa bipolarnim poremećajem – stanjem koje karakterišu smene intenzivne euforije i duboke depresije. Tokom sadašnjeg boravka u bolnici, podvrgnut je terapiji koja uključuje blage elektrošokove i primenu litijuma, što je standardni tretman za stabilizaciju raspoloženja kod ljudi sa ovom dijagnozom.
Uprkos svemu, Bojan ne gubi nadu. Njegova iskrenost u vezi s bolešću postaje simbol hrabrosti i autentičnosti. On time ne pomaže samo sebi, već i brojnim ljudima koji ćute o svojim problemima iz straha da ne budu odbačeni ili neshvaćeni. Na taj način postaje glas onih koji često pate u tišini.
- Najpotresniji deo njegove priče odnosi se na odnos s majkom, koji je sada obeležen dubokim bolom i razočaranjem. Kada postavi pitanje: „Kakva je to majka koja svom sinu kaže da će ga smestiti u dom za nezbrinutu decu?“, to je istovremeno i vapaj za ljubavlju, ali i svedočanstvo o osećaju da je ostavljen i neshvaćen upravo tamo gde je trebalo da bude najviše prihvaćen.
U svim tim izazovima, muzika ostaje njegov oslonac. Bojan ne odustaje od onoga što ga je oduvek pokretalo – umetnosti. Pevanje za njega nije samo profesija, već terapija, način da se izrazi i da makar na trenutke pobegne od težine stvarnosti. Kroz muziku kanalizira emocije, a svojim pesmama i dalje dopire do ljudi – ne više samo kao izvođač, već i kao čovek koji deli svoju istinu bez maske.
- Povratak muzici za njega znači više od karijere – to je put ozdravljenja, dokaz da unutar tame i dalje može postojati svetlo. Kroz tekstove, melodije i nastupe on ne traži samo publiku, već i povezanost sa sobom i drugima. Njegova umetnost sada ne proizilazi iz glamura, već iz iskrene i ranjive borbe za duševni mir.
Bojanova priča je upozorenje svima nama. Ona ukazuje na duboki društveni problem – stigmatizaciju mentalnih bolesti i nepostojanje efikasnog sistema podrške. Poručuje koliko je važna empatija, naročito u krugu porodice, koji bi trebao biti utočište, a ne izvor dodatnog bola.
- Na kraju, najvažnija poruka koju Bojan ostavlja jeste da borba sa mentalnim zdravljem nije slabost, već snaga. Otvorenost, iskrenost i spremnost da se o tome javno govori zaslužuju poštovanje. On je primer čoveka koji, iako povređen, bira da se ne sakrije, već da govori, stvara i inspiriše. To je njegova prava hrabrost – da i u najtežim trenucima ne odustane ni od sebe, ni od života.
