Daniel je s drugarom vozio bicikl kada su poslednji put viđeni na ivici šume sa izvesnim Novakom: Nakon što im se izgubio svaki trag, Novak otkriva šok detalje

Bio je to običan ponedeljak u Virdžinija Biču – 5. mart 1991. godine – kada su dva dečaka, devetogodišnji Danijel Gajer i sedmogodišnji Kristofer „Skot“ Viver, poslednji put viđeni živi. Izašli su iz svojih stanova u kompleksu „Vadsvort Houms“ kako bi se provozali biciklima, a viđeni su u obližnjoj prodavnici oko 17:30. Kada se uveče nisu vratili kući, njihove porodice su odmah znale da nešto nije u redu.

• Roditelji su ih prvo sami tražili – šuma, igrališta, obala jezera, sve poznate lokacije su pretražene. Ipak, dečacima nije bilo ni traga. Skotova baka izgovorila je rečenicu koja će kasnije odjekivati kao slutnja: „Samo da nisu otišli do onog jezera gde su bili prošle nedelje…”. Potraga se intenzivirala uz pomoć lokalne zajednice, policije i pripadnika Američke vojske.

Manje od 24 sata kasnije, u šumi pored jezera Birdnek, volonteri su naišli na bicikl jednog od dečaka. Drugi bicikl je ubrzo pronađen u vodi, a jeza se uvukla među tragače. Jedan od volontera, Džejms Mekinzi, dok je pretraživao šumu, primetio je ruku koja je virila ispod lišća. Ispod slojeva granja i otpada, ležala su tela Danijela i Skota – njihova tela su bila brutalno povređena, sa posekotinama po vratu, a jedno dete bilo je gotovo obezglavljeno. Obdukcija je potvrdila da nisu seksualno zlostavljani, ali da su ubijeni negde drugde i doneseni na to mesto.

• Prema pisanju portala Telegraf.rs, zajednica je bila u šoku. Šuma u kojoj su nađena tela bila je poznato mesto za igru – deca su tamo pravila rampe, drvene kućice, a roditelji su neretko upozoravali da se ne zadržavaju blizu vode. Međutim, jedno ime ubrzo je počelo da se ponavlja među decom – tinejdžer koji je često bio viđen kako se mota po šumi, ponekad pije, puši i crta simbole po drveću (telegraf.rs).

Njegovo ime bilo je Šon Novak – šesnaestogodišnjak poznat po čudnom ponašanju, ali i po tome što je bio stariji dečko kome su se deca divila, iako su ga se poneka i bojala. Istraga je ubrzo krenula u njegovom pravcu kada je nekoliko školskih drugova reklo da se hvalio da je pronašao tela. Iako su to u početku shvatili kao još jednu u nizu njegovih bizarnih priča, policija nije želela ništa da prepusti slučaju.

• Nakon ispitivanja i suočavanja sa dokazima, Novak je ispričao sopstvenu verziju događaja. Tvrdio je da je Danijel želeo da vidi njegov nož, a kada ga je zatražio više puta, Novak ga je, kako je rekao, „iz straha“ ubo i posekao. Kada je Skot počeo da vrišti, Novak je povredio i njega. Kasnije je priznao da je oprao krvave ruke i nož u obližnjoj lokvi.

Kako prenosi portal Blic.rs, Novak je bio opsednut igrom „Tamnice i zmajevi“ i imao je svoj fantazijski svet u kojem su deca bila likovi koje je sam osmislio. Policiji je čak rekao da je Danijel „Kender“ – mitsko stvorenje koje je želelo da ga povredi, što je dodatno pojačalo sumnju u njegov mentalni status (blic.rs).

Ubrzo je uhapšen i optužen za dvostruko ubistvo. Iako je imao samo šesnaest godina, tužilac je tražio da mu se sudi kao odraslom. Na suđenju koje je usledilo 1992. godine, Novakova odbrana je tvrdila da je bio u stanju šizofrenije i da nije bio svestan svojih postupaka. Ipak, tužilaštvo je iznelo čvrste dokaze i svedočenja koja su ukazivala da nije bilo znakova psihičke bolesti.

• Prema izveštaju portala Nova.rs, presuda je bila brza – porota je nakon samo 90 minuta razmatranja proglasila Šona Novaka krivim. Sudija Džon K. Mur osudio ga je na doživotnu kaznu zatvora s mogućnošću uslovnog otpusta nakon 25 godina, navodeći da je zločin „proizvod jednog vrlo mladog, ali i duboko poremećenog čoveka“ (nova.rs).

Novak je prvi put tražio uslovni otpust 2012. godine, kada je imao 37 godina, ali mu je zahtev odbijen. Danas, više od tri decenije kasnije, ova tragedija ostaje duboko urezana u kolektivnu svest lokalne zajednice – kao podsetnik da zlo ponekad ne dolazi iz mraka, već iz poznatih šuma i lica koja smo verovali da poznajemo.

• I dok roditelji Danijela i Skota i dalje tragaju za smirenjem koje nikad ne može biti potpuno, priča o ovom zločinu ostaje večni opomenar – ne samo o brutalnosti ubistva, već i o krhkosti detinjstva koje je prekinuto bez ikakvog smisla.