U daanšnjem članku vam donosimo jednu jako zanimljivu i tužnu priču koja nam govori o dječaku koji se sa samo dvije godine spržreno lice nakon čega nastaje njegova borba za preživljavanje.Cijela priča se nalazi u nastavku.
- Kada je imao samo dve godine, Aleksandar Milošević iz sela Lomnica kod Despotovca doživeo je tragediju koja je mogla da mu oduzme i život i budućnost. Sa starijim bratom igrao se na livadi kada je požar, podstaknut vetrom, buknuo tik pored njih. Plamen ga je zahvatio u sekundi. U pokušaju da zaštiti lice, mališan je instinktivno podigao ruke, ali upravo su one prve nastradale. Vatra mu je spalila i lice i šake. Bio je na ivici smrti, a lekari su roditeljima davali samo jedan odsto šansi da preživi.
Deda je bio taj koji mu je spasao život. Primetivši požar, potrčao je i izvukao unuka iz plamena. Brat je prošao nepovređen, ali Aleksandar je odmah prevezen u bolnicu u Ćupriji. Nije bilo vremena da ga prebace u Beograd – njegovo telo bilo je na samoj ivici života. Već u toj prvoj noći lekari su morali da amputiraju sve prste na šakama. Kasnije je prebačen u beogradsku „Tiršovu“ gde je proveo detinjstvo obeleženo sa 15 do 20 operacija. Bolničke sobe postale su mu dom, a hirurzi i sestre ljudi koji su ga iznova vraćali u život.
- Na levoj šaci lekari su uspeli da odvoje palac, kako bi mogao makar donekle da koristi ruku, dok je desna ostala potpuno neupotrebljiva. Imao je i rekonstrukciju uha – hirurzi su uzeli hrskavicu iz stomaka i od nje oblikovali školjku za desno uvo. Svaka operacija bila je nova borba, i fizička i psihička. Najteže mu je bilo kada su morali da mu ušiju kapke kako bi zaštitili oči. Tih deset dana trebao je da provede sa zatvorenim očima, ali bol i nagon za treptajem naterali su ga da ih otvori. Zbog toga danas ni u snu ne može da ih zatvori u potpunosti – uvek ostaju delimično otvorene.
Osim fizičkih posledica, ožiljci na licu doneli su mu i one društvene – predrasude, poruge i sažaljenje. Ljudi su ga gledali sa radoznalošću, nekada i podsmehom. U detinjstvu je često osećao želju da se sakrije od sveta, da ne izlazi iz kuće. Ipak, u jednom trenutku doneo je odluku: „Neću da živim po tuđim pravilima. Dosta je.“ Upravo tada pronašao je unutrašnju snagu koja ga i danas vodi.
- Njegova priča podseća na brojne druge primere ljudi u Srbiji koji su iz najtežih životnih situacija pronašli izlaz. RTS je u nekoliko dokumentarnih emisija podsećao na slične sudbine – dece koja su preživela teške nesreće i bolesti, a kasnije postala simbol borbe i istrajnosti. U tim emisijama se naglašava da upravo društvena podrška, porodica i vera u sopstvenu snagu čine razliku između onih koji posustanu i onih koji uspeju da nastave dalje (Izvor: RTS).
Aleksandar danas ima trideset godina, živi u Beču, oženjen je Tijanom i otac je osmomesečnog dečaka Ilije. Iako nema prste, položio je vozački ispit. Instruktori i komisija gledali su ga s nevericom, ali je dokazao da se i bez šaka može upravljati automobilom – uz dodatnu pažnju i odlučnost. Taj vozački ispit bio je simbolična pobeda, dokaz da fizičko ograničenje ne može da zaustavi životnu volju.
U Beču radi građevinske poslove – od nameštanja i dihtovanja do lakiranja parketa. Njegov poslodavac ga opisuje kao jednog od najbržih i najpouzdanijih radnika. „Brži je i od onih koji nemaju nikakva ograničenja“, kaže gazda, potvrđujući da je Aleksandrova odlučnost jača od bilo kakvog hendikepa.
- On sam često naglašava da ga je tragedija oblikovala, ali i naučila empatiji. Naučila ga je da razume tuđu bol i da nikada ne sudi na prvi pogled. Kurir je preneo njegovu priču kao primer čoveka koji je od najtežeg životnog udarca napravio sopstvenu snagu i inspiraciju. Naglasili su da je Aleksandar postao čovek koji zna da ceni život više od mnogih i koji nikada nije odustao od sebe, iako je imao sve razloge da to učini (Izvor: Kurir).
Za svog sina Iliju ima jasan plan – učiće ga da život nije svima podelio iste karte, ali da vredi igrati do kraja. Učiće ga da ne sudi po izgledu, da ne deli ljude, da shvati da svi imaju pravo na život i dostojanstvo. Ta poruka nije samo očinska, već univerzalna, jer dolazi od čoveka koji je svojim životom dokazao koliko su različitost i borba važni.
- Njegova priča snažno odjekuje i u javnosti. Blic je pisao o njemu kao o simbolu vere u život, naglašavajući da su upravo ljudi poput njega oni koji ruše stereotipe o invaliditetu. Umesto sažaljenja, on izaziva divljenje – jer pokazuje da granice postoje samo onoliko koliko im dozvolimo da postoje (Izvor: Blic).
Aleksandar je danas primer čoveka koji je iz tragedije izašao snažniji. Njegovi ožiljci nisu nestali, ali oni su postali deo priče koju nosi ponosno. Oni su svedočanstvo o borbi koja nikada nije prestala i o životu koji se nije zaustavio. Uprkos svemu što mu se dogodilo, pronašao je smisao, ljubav i snagu da bude otac i oslonac svojoj porodici.
Njegova sudbina nas podseća da je život krhak, ali da je volja jača od svega. Umesto da se preda očaju, Aleksandar je pokazao da tragedija može biti temelj na kojem se gradi nova, još čvršća ličnost. U tom smislu, on nije samo čovek koji je preživeo požar – on je simbol pobede nad životnim preprekama.
