Poznati ruski onkolog i imunolog Danil Šepeljajev u jednom intervjuu govorio je o tome ko najčešće oboljeva od raka, a njegove reči nisu ostavile ravnodušnim ni stručnjake ni obične ljude.
- Na osnovu dugogodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima, on je opisao prosečan profil obolelih i naglasio da se ne radi samo o medicinskim faktorima, već o celokupnom načinu života, navikama i pritiscima kojima su ljudi izloženi. Njegova analiza, iako potekla iz ruskog konteksta, lako se može prepoznati i u regionu Balkana, gde su socijalne i ekonomske okolnosti vrlo slične.
Šepeljajev ističe da se najčešće oboleli mogu prepoznati kao osobe starije od pedeset godina. To su ljudi koji već godinama žive pod ogromnim pritiskom – bilo da se radi o poslovnim obavezama, dugovima ili porodičnim problemima. Njihove svakodnevne brige postaju toliki teret da zdravlje ostaje u drugom planu, a pregledi, odmor i prevencija gotovo da ne postoje. Onkolog naglašava da se kod takvih pacijenata neretko uočava i hronični umor, kao i iscrpljenost koja traje godinama, a upravo to slabi imunitet i otvara vrata ozbiljnim bolestima poput raka.
- Jedan od upečatljivih detalja koje je lekar naveo jeste opis tipičnog pacijenta. Prema njegovim rečima, to je često muškarac ili žena s raščupanom kosom, umornim očima i zabrinutim pogledom. Njihova svakodnevica ispunjena je kreditima, neplaćenim računima i stalnim obavezama koje nikada ne prestaju. Kada bolest konačno pokaže svoje lice, oni se hvataju za najjeftiniju i najdostupniju terapiju, jer za bolju, jednostavno, nemaju mogućnosti. Najveća tragedija, kako naglašava onkolog, jeste u tome što su takvi ljudi zapravo godinama zanemarivali sebe, često ne iz nebrige, već iz nemogućnosti da sebi priušte drugačiji život.
Šepeljajev posebno upozorava da rak nije isključivo pitanje genetike. On dodaje da se ova bolest razvija u trenutku kada odbrambeni sistem organizma oslabi i više ne može da se izbori sa ćelijama koje se nekontrolisano umnožavaju. Drugim rečima, rak je bolest zavisna od imuniteta, a on je u velikoj meri povezan sa načinom života, stresom, ishranom i psihičkim stanjem. Dok neki ljudi mogu oboleti i pre 45. godine, drugima se bolest može javiti tek u dubokoj starosti, posle osamdesete. Sve zavisi od toga koliko snažno telo uspeva da se bori protiv unutrašnjih neprijatelja.
- Ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da mnogi ljudi nemaju ni vremena ni novca da se redovno kontrolišu. Preventivni pregledi se odlažu, simptomi zanemaruju, a lekaru se odlazi tek kada je situacija ozbiljna. Prema njegovim rečima, upravo zbog toga je ključno pratiti stanje organizma, jačati imunitet i ne potcenjivati signale koje telo šalje. Redovno praćenje zdravstvenog stanja ne samo da može otkriti bolest u ranoj fazi, već i značajno smanjiti rizik od smrtonosnih posledica.
Stručnjaci širom sveta već godinama upozoravaju na vezu između stresa i bolesti. U današnjem društvu stres je gotovo neizbežan, ali ono što razlikuje zdrave ljude od onih kojima se razvija bolest jeste način na koji se sa njim nose. Hronični stres iscrpljuje organizam, slabi imunitet i podstiče razvoj tumorskih ćelija. Upravo zato lekari savetuju da se posebna pažnja posveti mentalnom zdravlju, jer je ono jednako važno kao i fizičko.
Slična upozorenja redovno dolaze i iz domaćih izvora. Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ već godinama apeluje na građane da odlaze na preventivne preglede, ističući da je rano otkrivanje karcinoma od presudnog značaja. Njihovi izveštaji pokazuju da su programi skrininga raka dojke, grlića materice i debelog creva spasili veliki broj života, ali i dalje postoji ogroman broj ljudi koji se ne odazivaju na pozive. Batut naglašava da upravo zanemarivanje sopstvenog zdravlja ostavlja najteže posledice.
- Još jedan domaći autoritet, Klinički centar Srbije, podseća da onkološki pacijenti često dolaze tek kada je bolest u odmakloj fazi. Lekari u toj ustanovi ističu da je najveći problem u tome što ljudi ignorišu prve znake bolesti – dugotrajan kašalj, bolove ili neobjašnjiv gubitak težine. Kada se pacijenti jave u kasnoj fazi, terapija je teža, a prognoze nepovoljnije. Stručnjaci iz KCS-a zato stalno ističu da su redovne kontrole najjeftiniji i najsigurniji način da se bolest na vreme prepozna. Njihova poruka je jasna – život nema cenu, a zdravlje ne sme da čeka.
U regionu postoji i treći snažan glas upozorenja. Udruženje obolelih od raka u Srbiji, koje okuplja pacijente i njihove porodice, neprestano govori o značaju psihološke podrške i jačanja imuniteta. Oni ističu da borba protiv raka nije samo medicinska, već i društvena i emocionalna. Ljudi koji imaju podršku porodice, prijatelja i zajednice, mnogo lakše se suočavaju sa terapijom i imaju veću šansu da ozdrave. Udruženje naglašava da država mora uložiti više u programe prevencije, ali i u psihološku pomoć, jer su emocionalna stabilnost i osećaj da čovek nije sam ključni za ishod lečenja.
- Vraćajući se na reči Danila Šepeljajeva, može se zaključiti da je profil najugroženijih jasno uočljiv – to su ljudi stariji od pedeset godina, koji su godinama živeli pod teretom obaveza i pritisaka, često bez ikakve mogućnosti da se posvete sebi. Njihov imunitet, oslabljen stresom i iscrpljenošću, postaje laka meta za opasnu bolest. I dok genetika može igrati određenu ulogu, presudno je ono što ljudi rade svakog dana – kako se hrane, koliko spavaju, da li se kreću i, možda najvažnije, koliko brinu o svom mentalnom zdravlju.
Onkolog podseća da se bolest ne javlja preko noći. Ona se polako razvija, često neprimetno, dok jednog dana ne pokaže lice koje menja život iz korena. Upravo zato je važno shvatiti da zdravlje ne sme biti poslednja stavka na listi obaveza. Jer kada ono zakaže, sve ostalo pada u vodu. Rak, kao i mnoge druge bolesti, u velikoj meri zavisi od toga koliko čovek osluškuje sebe i koliko je spreman da na vreme reaguje.
- Na kraju, iako se reči Danila Šepeljajeva odnose na ruske pacijente, jasno je da one odjekuju i na našim prostorima. Ljudi u Srbiji, ali i širom Balkana, suočavaju se sa sličnim problemima – stresom, finansijskim opterećenjima i nedostatkom vremena za sebe. Ipak, njegova poruka nosi i zrno nade: bolest se može ublažiti, pa čak i sprečiti, ako čovek nauči da brine o sebi i svom telu. A to znači da, uprkos svemu, ključ zdravlja ipak ostaje u rukama svakog pojedinca.
