U nastavku članka pročitaćete nekoliko savjeta stručnjaka koji vam mogu biti od koristi u svakodnevnom životu. Njihove preporuke su jednostavne, praktične i lako primjenjive, pa ih svako može uvrstiti u svoju rutinu.
- Nekada se čini da za bolji i srećniji život treba povući drastične poteze – promeniti posao, preseliti se u drugi grad, započeti neki veliki projekat. Ali istina je mnogo jednostavnija: nije uvek reč o tome šta dodajemo u život, već o tome čega se oslobađamo. Postoje navike i obrasci ponašanja koji nas iznutra iscrpljuju i oduzimaju nam snagu. Posebno nakon pedesete godine, kada se prirodno traži više mira i balansa, važno je prestati s onim što nas slabi. Prepoznati to i reći sebi „dosta“ često je najzdraviji izbor.
Prva zamka u koju mnogi upadaju jeste raditi ono što zapravo ne žele. Koliko puta ljudi pristanu na obaveze koje im ni najmanje ne prijaju – od sastanaka do društvenih okupljanja – iako im unutrašnji glas jasno govori da to ne žele? Posledica toga je osećaj praznine i sopstvenog izdaje. Reći „ne“ nije znak lenjosti, već hrabrosti i samopoštovanja. Kako je jednom rekla Liza Mineli: „Ako te svi vole, to je znak da se previše trudiš da svima udovoljiš.“ Upravo u toj granici leži snaga, jer kada odbijemo ono što nam ne prija, činimo prvi korak ka mirnijem i ispunjenijem životu.
Slično tome, težnja da svima udovoljimo često vodi do gubitka sebe. Od malih nogu mnogi su učeni da budu „dobri“ i da izbegavaju sukobe, ali takav obrazac prerasta u stalnu potrebu da svima ugađaju. To vodi do situacija u kojima se govori ono što se ne misli ili se ćuti kad bi trebalo progovoriti. Istina je jednostavna: nikada nećemo moći svima biti po volji. Upravo zato odustajanje od te nemoguće misije otvara prostor da budemo ono što jesmo, i da nas pronađu ljudi kojima se dopada naša autentičnost.
- Praštanje, takođe, nosi svoje zamke. Praštati ne znači praviti se da se ništa nije desilo. Ako ne izvučemo pouku iz greške, rizikujemo da je ponavljamo iznova. Životne lekcije su ono što nas oblikuje, pa je ključno oprostiti, ali i zapamtiti – ne iz osvete, već iz brige prema budućem sebi. John Maxwell je rekao: „Greške su lekcije – ako si spreman da učiš.“ Upravo u tome je suština – osloboditi se bola, ali poneti mudrost dalje.
Tu je i večita navika da se potcenjuje ono što već imamo. Koliko puta ljudi umanjuju svoje uspehe govoreći da to „nije ništa posebno“, zaboravljajući koliko je truda uloženo? Ono što nekome deluje malo, nekome drugom je nedostižan san. Karl Jung je mudro primetio: „Ne upoređuj sebe sa drugima, već sa sobom od juče.“ Upravo u tome leži mir – u prepoznavanju sopstvenog puta i koraka koje smo već napravili.
Potraga za savršenstvom, naročito posle pedesete, može biti iscrpljujuća. Da li je moguće biti idealna majka, radnik i partner u isto vreme? Takav teret često briše autentičnost. Savršenstvo je iluzija, a dopuštanje sebi da budemo nesavršeni donosi slobodu. Vince Lombardi je jednom rekao: „Savršenstvo je nedostižno. Ali ako mu težiš, možeš dostići izvrsnost.“ Upravo to je poruka – ne zahtevati od sebe da budemo roboti, već prihvatiti ljudskost.
- Jednako iscrpljujuće je stalno fiksiranje na probleme. Um ima tendenciju da iznova i iznova „žvaće“ iste brige, ali rešenje dolazi tek kada damo sebi pauzu. Ponekad je jedino važno pitanje: „Mogu li nešto da učinim?“ Ako je odgovor negativan, onda je vreme da pustimo i usmerimo pažnju na ono što jeste u našoj moći. Jer, kako kaže drevna mudrost pripisana Solomonu – „I ovo će proći.“
Ono što naročito sputava jeste zaglavljivanje u prošlosti. Svi znaju osećaj preispitivanja – šta je moglo biti rečeno drugačije, kako je trebalo postupiti. Ali takvo razmišljanje samo krade energiju sadašnjosti. Prošlost je prošla, a sadašnjost čeka da bude primećena. Ako se stalno okrećemo unazad, rizikujemo da ne vidimo budućnost koja nam je pred vratima.
Treba paziti i na ulogu „ramena za plakanje“. Iako je ljudski pomagati i slušati druge, neki ljudi kukanje pretvaraju u životni stil. To iscrpljuje i ostavlja osećaj praznine. Najveća ljubaznost ponekad je reći: „Razumem te, ali ne mogu ovo više da slušam.“ Jer pomagati drugima nikada ne bi smelo da znači zaboravljati sebe.
I na kraju, jedna od ključnih stvari: ne dozvoliti da nam drugi kvare dan. Jedna loša reč ili pogled mogu da nam unište raspoloženje, ali to je pre svega navika koju sami održavamo. Eleonor Ruzvelt je govorila: „Niko te ne može učiniti manje vrednim bez tvog pristanka.“ Upravo u tom stavu leži moć – odlučiti da nećemo biti talac tuđih reči i ponašanja.
- Kako navodi Stil Kurir, ovakvi saveti nisu filozofija niti teška teorija, već mali podsetnici koji menjaju svakodnevicu. Male odluke – poput toga da kažemo „ne“ kada mislimo „ne“, da se ne poredimo s drugima ili da prestanemo da udovoljavamo svima – imaju ogroman efekat. U tome se krije prava snaga životne mudrosti posle pedesete.
Slično naglašava i Politika, u kojoj se često ističe važnost samopoštovanja i brige o mentalnom zdravlju. Tek kada se oslobodimo očekivanja i pritisaka drugih, možemo pronaći unutrašnji mir. To posebno dobija na značaju u godinama kada su prioriteti jasniji, a vreme dragocenije.
Kao što piše i Blic Žena, ključ je u tome da damo sebi dozvolu da živimo rasterećenije, sa više topline i poštovanja prema sopstvenim potrebama. Samo tako se može stvoriti prostor za radost i za one male trenutke koji nas zaista čine sretnima.
- U krajnjoj liniji, ovih devet „ne“ nisu zabrane, već oslobađanja. To su vrata ka mirnijem, stabilnijem i ispunjenijem životu. Jer život već sam po sebi ume da bude dovoljno težak – nema potrebe da ga mi sami sebi dodatno otežavamo.
