U luksuznoj Montejo vili, s kristalnim lusterima koji su reflektovali svetlost po savršeno poliranom mermernom podu i zlatnim stolicama koje su bile zauzete najistaknutijim članovima društva, svadbeni dan je izgledao kao pravo kraljevsko veselje.
- Isadora Montejo, mlada nevesta, u blistavoj haljini, sedila je na svom tronu, s osmehom koji je odisao luksuzom. I sve je bilo savršeno – sve dok se nije začuo tup zvuk udarca.Isadora je podigla svoju zlatnu štiklu i udarila stolicu na kojoj je sedela njena siromašna svekrva, Doña Marlene. Mala, sitna žena sa izboranim licem, u plavoj pozajmljenoj haljini, jedva je uspela da se održi na nogama, dok su joj žuljevite ruke zgrabile stolnjak kao da joj život zavisi od njega. Cela sala je zanemela, a gosti su se ukočili, sa čašama šampanjca koje su visile u vazduhu. Eduardo, sin Doñe Marlene i muž Isadore, stajao je sa strane, nezainteresovan, bez reči ili pogleda podrške.
Kada je muzika počela nesigurno da se vraća, Doña Marlene je uzela mikrofon sa stola, podigla ga ka ustima i, s glasom koji nije odavao nikakvu nesigurnost, izgovorila: „Pošto su svi već čuli udarac, vreme je da čuju i istinu.“ Tišina je bila apsolutna. Eduardo je pobleo, a Isadora se ukočila, ne znajući šta da očekuje.
Marlene je počela sa izuzetnom odlučnošću: „Ovo nije dan kada slavim gubitak sina koji mi je živ, ali mrtav za mene. Ovo je dan kada vraćam dostojanstvo koje ste mi pokušali oduzeti.“ Njene reči su odjekivale u sali. Mikrofon je drhtao u njenoj ruci, ali njen pogled nije popustio. Gosti su se meškoljili, neki pognuli glave, dok su drugi već izvlačili telefone, spremni da zabeleže svaki trenutak. Isadora je pokušala da interveniše: „Ovo je svadba, ne vaš čas drame,“ ali njen glas više nije imao istu sigurnost kao ranije.
- „Onda slušajte moju ‘dramu’ do kraja,“ nastavila je Marlene. „Ova kuća, ove zavese, ovaj kristal – sve sam to ja pomagala graditi. Dok je moj muž radio na poljima, ja sam čistila, šila i kuvala da Eduardo završi školu. On je prvi u našoj porodici koji je dobio diplomu. Ja sam prodala burmu da plati poslednju ratu fakulteta. I ovo je moja nagrada?“ Eduardo je ostao smrznut, nije mogao da podigne pogled dok su ga gosti posmatrali, neki s nevericom, neki s prezirom.
Marlene nije stajala. „Znate li vi, gosti, koliko sam puta hodala kilometrima do bolnice kada je Eduardo bio bolestan, samo da mu donesem lekove? Koliko sam noći prespavala na podu jer nije bilo dovoljno kreveta?“ Nakon tih reči, Isadora nije smela da odgovori. Marlene je podigla ruku i stisnula usta: „Ćuti. Ti si ušla u ovaj dom juče. Ja sam ga stvarala decenijama.“ Zatim je iz torbe izvadila kovertu, otvarajući je sa izvesnom ozbiljnošću. „A sada, pošto me svi gledate kao prosjaka, vreme je da vidite ko ovde ima stvarnu moć.“
U tom trenutku, Marlene je mahala dokumentima pred svima, a tišina u sali postala je potpuna. „Pre tri meseca, Eduardo je prodao pola svojih deonica kompanije da bi platio dugove koje ste vi napravili. A znate kome ih je prodao? Meni.“ Eduardo je prvi put podigao pogled, lice mu je bilo bledo. „Majko… to nije moguće.“
„Jeste,“ odgovorila je smireno. „I sada sam ja većinski vlasnik. To znači da vas dvoje živite na mojoj imovini. I ako iko ovde treba da ustane i izađe – to ste vi.“ Isadora je odmah ustala, crvena u licu. „Ne možeš to da uradiš! Ovo je moj dan!“
- „Bio je,“ odgovorila je Marlene. „Sada je dan kada vraćam poštovanje koje ste mi pokušali ukrasti.“ Obratila se gostima: „Gozba se nastavlja, ali bez njih.“
Nekoliko rođaka i prijatelja spontano je zapljeskalo, a orkestar je nesigurno nastavio. Eduardo je stajao nepomično, shvatajući da je u jednom trenutku izgubio i brak i ugled. Isadora je pokušala da iznese prsten kao gest prkosa, ali Marlene ju je prekinula poslednjom rečenicom: „Uzmi sve što si želela – haljinu, nakit, fotografije. Ali jedno nećeš uzeti – moje dostojanstvo. To sam upravo vratila.“
Dok su izlazili iz sale, gosti su šaptali. Neki su bili šokirani, a neki su se smeštali u grupe, zadržavajući osmehe. Marlene je mirno sela na svoju stolicu, ovaj put sa osmehom koji nije bio osmeh poraza – to je bio osmeh pobednika. Više nije bila samo siromašna svekrva koju su mogli ponižavati. Bila je žena koja je podigla glavu i svima pokazala ko je zapravo kraljica ovog doma.
