Le Jardin, luksuzni restoran poznat po zlatnim lusterima, kristalnim čašama i jelovnicima koji su mogli koštati mesec dana plate, bio je u punom sjaju.
- Tamo je sedeo Richard Hale, milijarder i vlasnik poslovnog carstva, sam za stolom, dok su mu telohranitelji stajali u uglu sale. Bio je navikao na poglede i šaptanje kada prođe pored ljudi, ali ono što je čuo tog dana nateralo ga je da se trgne.
Tog dana, Maja, devojčica koja nije imala više od sedam godina, ušla je u restoran i tiho pitala: “Imate li nešto od juče… možda ostatke?” Richard je prvo pomislio da je reč o grešci, ali brzo je shvatio da je pred njim dete koje je tražilo nešto sasvim jednostavno – hranu. Njena haljinica bila je izbledela, a cipele gotovo pocepane. Izgledala je uplašeno, kao da se bojala da je neće pustiti da ostane.
Konobar je požurio da je izvede iz restorana, ali Richard je, iznenađujuće, podigao ruku i rekao: “Pusti je.” Oči svih prisutnih bile su uprte u njega. Svi su zastali, a Richard je upitao devojčicu: “Kako se zoveš?” Maja je tiho šapnula: “M-Maja.” Tada je izgovorila reči koje su dirnule sve prisutne: “Ne tražim puno. Samo… ako nećete pojesti.”
- Te reči su duboko pogodile Richarda. Setio se svog detinjstva, gladi koju je poznavao, i majke koja bi se pretvarala da nije gladna, samo da bi on mogao da jede. U tom trenutku, odlučio je da učini nešto što niko nije očekivao. “Sedi. Večeraćeš sa mnom,” rekao je, a svi su gledali u neverici.
Konobar je nesigurno prišao stolu, pokušavajući da iznese opreznu sugestiju, ali Richard ga je prekinuo: “Donešite meni i gospođici sve najbolje što imate iz kuhinje. I neka kuvar pripremi dečji obrok – pravi obrok. Ona je gladna.” Maja je oprezno sela, njene noge nisu dodirivale pod. Gledala je u bele stolnjake, kristalne čaše i jelo koje je donosilo osoblje, kao da je pred njom pravo bogatstvo.
Supa je stigla prva. Maja je pogledala Richarda, kao da traži dozvolu. “Jedite, Majo,” rekao je blago. “Sve je za tebe.” Prvi zalogaj ju je naterao da zadrhti, ali nije prestajala jesti. Jedla je polako, ali uporno, kao da se bojala da će joj neko oduzeti tanjir pre nego što završi.
- Gosti su počeli da šapuću, a jedan stariji par je ustao i prišao Richardu, rekavši mu: “Ono što ste učinili… vratilo mi je veru u ljude.” Nakon večere, Richard je platio račun i poveo Maju napolje, upitavši je gde živi. Maja je samo slegla ramenima, odgovarajući: “Nemam gde. Spavam iza pekare. Mama… mama je bolesna.”
Reči su ga potresle. Odvezao je Maju i njenog majku do pekare koju je pomenula, a tamo je pronašao ženu koja je drhtala od bolesti, umotana u staro ćebe. Richard je sagnuo glavu i pitao: “Vi ste Majina majka?” Žena je klimnula glavom, suze su joj napunile oči. “Hvala vam što ste joj dali da jede,” rekla je tiho.
Richard nije oklijevao. “Zovite privatnog lekara. Odmah. I obezbedite smeštaj za njih u mom apartmanu dok ne nađemo trajnije rešenje.”
Te noći, prvi put u mnogim godinama, Richard je sedeo sa detetom i njenom majkom u svom domu, daleko od kamera i poslovnih sastanaka. Gledao je kako Maja spokojno spava u čistom krevetu, i osećao nešto što nijedno bogatstvo nije moglo da mu pruži – osećaj da je učinio pravu stvar.
- Sledećih meseci, Richard je pokrenuo fondaciju za pomoć deci bez doma i njihovim porodicama. Njegov čin iz restorana postao je vest, ali ono što je ljude najviše dirnulo bio je prizor njega i Maje kako sade drvo u parku, u znak otvaranja skloništa za decu. “Za tebe,” rekao je Richard tog dana, klečeći pored devojčice. “Da nikada više ne moraš da pitaš za ostatke.”
Maja ga je zagrlila i šapnula: “Hvala ti, čiko Ričarde.” I po prvi put, Richard je zaplakao – ne zbog bola, već zbog radosti.
