U današnjoj priči vam donosimo jednu jako zanimljivu priču o ženi koja je bila nijema ustavri samo se sve godien pretvaraa da je nijema jer je živjela u sredini u kojoj nije moga doć do izdražaja.Nastavak ove priče jako je interesentan pa ostanite do kraja.
Priča o mojoj snaji jedno je od najsnažnijih iskustava mog života. Iako je prošla kroz izuzetno težak period, njena tišina nije bila znak slabosti. Naprotiv, njena snaga bila je skrivena u tišini koju je nosila. Sedam godina nakon što je izgubila sluh u tragičnoj nesreći, nijemost je postala njen način života.
- Niko nije mogao da pretpostavi šta se zapravo krije u njenim očima. Iako je živela u tišini, u njenom srcu je bilo mnogo reči, mnogo bola i mnogo ljubavi. Nije se žalila, nije se svađala, bila je nežna i tiha, brinula je o svemu i svima, ali nikad nije otvoreno govorila o svojim osećanjima. Tišina je bila njeno utočište, ali i njena kazna.
Nekoliko meseci nakon njenog gubitka, tragedija je zadesila našu porodicu. Moj brat, njen muž, iznenada je preminuo od moždanog udara. Bez oporavka i bez upozorenja, njegov iznenadni odlazak ostavio je veliku prazninu. Nije bilo vremena da se ožalošćujemo kako treba, jer je odmah nakon sahrane nastalo novo “rođendansko okupljanje” – razgovor o imovini. Možda je to delovalo kao uobičajen postupak, ali za moju snaju, koja je već nosila tešku tišinu, to je bila borba za opstanak.
- Rodbina je na stolu postavila papire, govoreći o podeli kuće. Niko nije pomislio da je ona deo te priče. Gledali su je kao osobu koja ništa ne razume, kao objekt koji ne može da se bori za svoja prava. Sedeći u crnoj haljini, sa rukama koje su drhtale, točila je vodu, kao da je ništa od onoga što su rekli nije imalo nikakvog uticaja na nju. A onda, najsnažniji trenutak te večeri dogodio se iznenada. Sedam godina nijemosti je naprasno nestalo, kada je ona, u tom trenutku, prvi put progovorila.
Niko nije mogao da veruje u ono što su čuli. Zaustavila je sve u prostoriji. “Dosta!” – njen glas je odjeknuo kao grom. Suze su joj klizile niz lice, ali njene reči bile su jasne, snažne i odlučne. Rekla je: “Znate li vi šta znači izgubiti muža i slušati kako se dogovarate da me izbacite iz kuće koju sam zajedno sa njim gradila?” Taj trenutak promenio je dinamiku celokupne situacije. Njene reči nisu bile samo borba za kuću, već i za poštovanje koje je od nje dugo bilo uskraćeno. “Ova kuća je moj život,” rekla je, dodajući: “Svaka pločica ovde je zalivena našim znojem.”
- Kako su joj rođaci počeli da se povlače, shvatili su da se tišina nije odnosila na nemoć, već na skriveni reservoir snage koji je samo čekao pravi trenutak da eksplodira. “Vi ste dolazili samo kada je bilo sve gotovo,” nastavila je, govoreći o tome kako su svi dolazili samo da uživaju u plodovima njenog truda i truda njenog muža, ali bez da su ikada shvatili pravi značaj svega što su oni stvorili. Njene reči bile su gromoglasne, probijale su zidove ignorancije, a svi su sada znali da više neće biti nijemi gledatelji u njenom životu.
Kada je izvadila sve papire iz torbe i stavila ih pred sve, u prostoriji je nastao potpuni muk. Računi, potvrde, priznanice, sve što je platila u toj kući, sve što je žrtvovala za svoju porodicu, sada je bilo jasno kao dan. “Sve ovo sam platila od svoje plate,” rekla je, podsećajući ih da su je, dok su oni spavali, smatrali nevidljivom i bez značenja. “Znate li šta znači raditi noćne smene i brinuti se o svemu?” Niko nije znao kako da odgovori.
- Na kraju, uz njen borbeni stav, čak su i neki članovi porodice počeli da prepoznaju pravu vrednost onoga što je ona uradila. Moja ruka je stajala u pola pokreta, dok su svi, jedan po jedan, spuštali poglede. Niko više nije pomislio da potpiše bilo kakve papire. Možda su shvatili, možda su se konačno setili šta znači biti osoba u njenim cipelama. Ta večer nije bila samo simbolična borba za imovinu, već i borba za poštovanje, za ljudskost, za pravo da se čuje tvoj glas.
Sutradan, nakon što je sve završeno, moja snaja mi je donela koverat. “Ovo su kopije papira koje sam spremila,” rekla je, dodajući da u slučaju bilo kakvih problema, ona zna kome će se obratiti. Zgrabila me je u tople ruke, šapućući: “Hvala ti.” Taj glas, tih, ali odlučan, ostao je u meni. Bio je to glas žene koja više neće biti nijema. Više nije bila senka u tuđem životu, već je postala njen vlastiti gospodar.
