U daanšnjem članku vam donosimo priču o ženi Jeleni koju je scvekar ponizio pred gostima i koja se na jako dostajanstven način uspijela izborit sa tim.U nastavku članka pročitajet kako se ona uspijela njemu suprostavit.
- Jelena je oduvek verovala da umetnost nosi snagu, da svaka daska, svaki potez četkice, sadrži deo duše. I dok su drugi gledali na njenu strast prema restauraciji ikona kao na “beskorisno gubljenje vremena”, za Jelenu je to bilo nešto puno dublje, nešto što joj je omogućavalo da u tišini pronalazi mir. Međutim, za njenog muža Dmitrija i njegovog oca, svekar Daču, to je bila samo “beskorisna zabava”. Njihove kritike bile su svakodnevne. „Baci te daske i idi u fabriku!” – često je bila mantra koju je Jelena slušala. Iako je njen posao bio daleko od toga da je donosio mnogo novca, bio je njen, bio je njeno utočište.
Jednog dana, kada je završavala sa restauracijom jedne ikone, njen muž je ponovo žurio. „Kasnimo“, rekao je nervozno, naglašavajući važnost godišnjice fabrike i društva koje je trebalo da prisustvuje. „Jelena, prestani, tata ti nudi posao u kadrovskoj službi, plata je dobra, a šta je ovo? Jad i beda“, dopirao je njegov glas dok su se vozili ka godišnjoj proslavi. Jelena je pogledala svoje ruke, još uvek prekrivene suvim lepljivim slojem boje i prašine, dok su njegove reči odzvanjale u njenim ušima. Njena ljubav prema umetnosti, prema restauraciji, činila je da se oseća ispunjeno, a novac, koji je Dmitrije toliko naglašavao, nije bio njen cilj.
Kada su stigli u vikendicu Dače, svekar je dočekao sina s entuzijazmom, ali sa pogledom koji je brzo prešao preko Jelene. Svekar, poznat po svom stavu i uspehu u industriji, nije skrivao svoje mišljenje. Jelena je bila ta koja je uvek bila „čudna“ u njegovim očima – suviše tiha, suviše nežna, daleko od uobičajenog društva koje je bio naviknut da vidi u svojoj brvnari. Gosti su ulazili, oblačili luksuzne haljine, pili vino i smeštali se za stolom, dok je Jelena, u svojoj jednostavnoj platnenoj haljini, sedela pored prozora, gledajući u baštu koja je tonula u mrak. Kad je odbila čašu vina, svekar je odmah obrazložio: „Ona je vernica, ne pije alkohol“, očigledno s ciljem da je stavi u neki okvir koji mu je bio poznat.
- Usred smeha i zabave, Dača je ustao i počeo da hvali svog sina, Dmitrija, kao naslednika i uspešnog nasljednika fabrike. Dok je govorio o tome šta muškarac treba da ima od žene, Jelenu je pogledao s podcenjivačkim pogledom. „Izabrao je ženu… čudnu“, rekao je, ističući njenu profesiju kao nešto „beskorisno“ – crtanje slika, restauracija ikona, sve to nije imalo smisla u svetu u kojem je on bio car. „Nema novca. Ništa od unuka.“ Taj trenutak je bio bolan za Jelenu, iako je ona pokušavala da ostane tiha i pribrana. Ipak, tada je odlučila da reaguje.
„Umetnost je takođe rad“, odgovorila je smireno. „Sećaš se ikone Svetog Nikole koju sam ti poklonila? Pronašla sam je na tvom tavanu i godinu dana sam je restaurirala.“ No, Dača je to ignorisao, a potom bacio ikonu u peć. Drvo je odmah počelo da gori, boja na svetiteljevom licu je nabubrila i pocrnela. Jelena je bila zgrožena.
„Šta radiš?“ upitao je Dmitrije, videći njeno iznenađenje i uznemirenost. Jelena je mirno odgovarala: „Ovo drvo je za nauk“, uzimajući spaljeni komad drveta iz peći. Bio je to trenutak kada je sve postalo jasno. Ponašanje njenog svekra bilo je daleko od onog na šta je bila naviknuta. Počela je da sumnja u zdravlje svog svekra i donela je odluku da pozove hitnu pomoć. Dmitrijev odgovor bio je zabrinut i prepun ljutnje, dok je on pokušao da prikrije ozbiljnost situacije, govoreći da dovodi oca u nezgodan položaj.
Ubrzo je stigla lekarka, koja je saopštila da je Dača bio pod velikim stresom i da je potrebno da se smiri. Ali pravi šok nastao je kada je Dača pokazao ozbiljan fizički poremećaj. Njegova ruka je pala, a njegovo ponašanje postalo je neuračunljivo. Hitna pomoć je brzo delovala, ali svi su shvatili da Dača nije samo pod stresom zbog fabrike – nešto mnogo ozbiljnije je bilo u pitanju.
- U danima koji su usledili, život je postao rutina. Dok je Dača polako prihvatao terapiju i lekove, Jelena i Dmitrije su morali da se suoče sa stvarima o kojima do tada nisu želeli da razgovaraju. „Vreme će pokazati…“, Jelena je uzdahnula, dajući sebi vremena da odluči šta dalje. Dmitrije je, suočen sa realnošću, napokon priznao: „Sramota me je, Jelena… sramota zbog svega.“ Jelena je znala da je sve to bila posledica potisnutih problema, a njen brak je stajao na raskrsnici. Hoće li oprostiti? Hoće li nastaviti sa životom u kojem umetnost i vera nisu samo „gubljenje vremena“? Vreme će, zapravo, pokazati.
