U daanšnjem članku vam donosimo nekoliko zanimljivosti o ženi koja je imala porodičnu svađu sa svojom sestrom jer joj je preootela zaručnika ali istina koja se otkrilča nakon mnogo godina šokira sve.
- Sive oblake nad grobljem nosio je vetar, a svaka kap kiše činila je vazduh još težim, kao da je i sama priroda tugovala. Pogrebne pesme mešale su se sa šapatima prisutnih, koji su došli da isprate moju majku. Stajala sam pored njenog kovčega, ukočena, s punom svesnošću da će uskoro doći ona — moja sestra. Sestra koja mi je pre šest godina oduzela ljubav mog života, čoveka kojeg sam verovala da će postati moj muž, a sada je postao njen trofej.
I došla je. Njena crnina bila je više poput modne revije nego odeće za žalost, a osmeh na njenom licu bio je hladan, oštar, poput noža. Na ruci joj je sijao dijamant, a pored nje je stajao on — muškarac koji je nekada bio moj budući muž, a sada je bio njen.
„Još uvek sama, Jesika?“ šapnula je, glasom tihim, dovoljno samo da ja čujem. „Još uvek skupljaš mrvice dok ja imam sve?“ Njene oči su svetlucale, ponosne, kao da je upravo pobedila. Kao da je moja bol bila jedino što ju je hranilo. Ali nije znala nešto što sam ja već shvatila — moj život se odavno promenio.
I dok je stajala ispred mene, izmedju svih tih suza i kiše, nekoliko metara dalje među ljudima, stajao je čovek zbog koga nisam bila slomljena. Dan, onaj koji je znao sve o meni, onaj koji je stajao uz mene i koji je sada, pred njenim očima, mogao promeniti sve.
Kada sam uhvatila Danovu ruku i povela ga napred, lice moje sestre se sledilo, kao da je ugledala duha. Sekunde su trajale kao sati dok su se naši pogledi sreli, a Marija je zurila u nas, širom otvorenih očiju, usne su joj se tresle, ali reči nisu izlazile.
Bio je to prvi put da sam je videla kako gubi onu lažnu sigurnost kojom je godinama gazila preko mene.
Dan mi je stisnuo ruku čvršće, dajući mi znak da nisam sama. „Jesmo li spremni?“ prošaptao je, ali dovoljno glasno da Marija čuje.
Njeno lice se menja, kao da se svet srušio pred njom. „Ti… ti si s njim?“ pitala je, njen glas zvučao je kao da je neko gurnuo kamen niz strmu liticu.
Okrenula sam se ka njoj, a prvi put posle mnogo godina osećajući mir. „Da, Marija. Ovo je Dan. Moj muž.“
Ljudi oko nas počeli su šaptati, ali meni su njihovi glasovi bili daleki, kao da je svet suzio prostor samo na nas troje. Marko, moj bivši verenik, povukao se korak unazad, bledog lica, a pogled mu je bio spušten ka zemlji, kao da je znao da prisustvuje trenutku koji ga prevazilazi.
Marija je pokušala da povrati svoj prepoznatljivi osmeh. „To je nemoguće. On… on nije ništa u poređenju sa Markom. Jesika, da li stvarno misliš da si pobedila?“
„Ne,“ odgovorila sam mirno, „nisam mislila na pobedu. Mislila sam na sreću. A ti si je zamenila za dijamante i privid moći. Ja sam je našla u čoveku koji me gleda onako kako Mark nikada nije umeo.“
Dan je tada zakoračio napred. „Marija,“ rekao je tihim, ali čeličnim glasom, „ne poznajem vas dobro, ali znam dovoljno. Ljudi koji gaze tuđu sreću da bi dobili ono što žele nikada ne pobede. Možda imate prsten, možda imate kuću, ali nemate mir. Nemate srce.“
Marija je problijedela. Njene oči su prelazile sa mene na njega, kao da traži pukotinu u našoj priči. Nije je našla.
Kiša je počela jače da pada, a ljudi su se sklanjali pod kišobrane. Sveštenik je podigao glas da završi obred. Ja sam stajala nepomično, kao da se ceo život svodio na ovaj trenutak.
„Znaš li šta je najgore, Marija?“ rekla sam konačno. „Mislila si da ćeš me slomiti zauvek. Ali tvoj najveći poraz je upravo to što stojim ovde, srećna, dok ti ne možeš da sakriješ strah u sopstvenim očima.“
Njen muž, Mark, konačno je podigao pogled. Video je način na koji me Dan drži za ruku, video je kako stojimo zajedno kao jedno. U tom pogledu bilo je kajanja, ali bilo je kasno. Suviše kasno.
Marija je otvorila usta, ali nijedna reč nije izašla. Samo je okrenula glavu i povukla ga za ruku, bežeći od pogleda svih prisutnih.
Dok sam gledala kako se udaljavaju, nisam osećala pobedu, već olakšanje. Nisam joj više pripadala — ni njenoj zavisti, ni njenim igrama, ni njenim lažima. Bila sam slobodna. Dan me je privukao k sebi i poljubio u čelo. „Gotovo je,“ šapnuo je.
„Ne,“ odgovorila sam, gledajući ka majčinom grobu, „tek sada počinje.“ I dok su se oblaci razilazili, prvi zraci sunca probili su nebo, kao da i samo nebo želi da potvrdi — da posle tame dolazi svetlost.
