Kada je sa 64 godine otišao u penziju, očekivao je da će uživati u zasluženom odmoru, okružen tišinom svog doma.Ali.život uvek zna da iznenadi….
Bio je to trenutak na koji je dugo čekao – kraj svakodnevne rutine, obaveza i stresa. Međutim, ubrzo je shvatio da mu je ostalo nešto što nije mogao da planira – usamljenost.
Nema više kolega koji dolaze do njega, nema više razgovora u hodnicima kancelarije, nema čak ni svakodnevnih sitnih zadataka koji bi ga okupirali. Svi ti mali momenti koji su činili njegov život su nestali. Njegov dan je postao jedinstvena, neprekidna tišina.
Bez porodice i sa prijateljima koji su uglavnom živeli daleko, suočavao se sa sopstvenom samoćom. Počeo je primetiti da su dani prolazili bez većeg smisla, što ga je sve više slomljavalo. Da bi prekinuo monotoniju, odlučio je da svakodnevno izlazi i ode do omiljenog kafića, u nadi da će pronaći barem trenutak razgovora. Sedeo je za stolom u kutu, pio kafu i posmatrao ljude, kao da su oni imali život, dok je on bio tu, zarobljen u svom svetu.
- Tamo je upoznao konobaricu. Bila je to ona vrsta osobe koja je zračila ljubaznošću. Iako je bila zaposlena i uvek u žurbi, nije joj smetalo da stane, da se nasmeši i pogleda ga s interesovanjem. Njena pažnja bila je iskrena. Počela je često da ga pita o njegovom zdravlju, o njegovom danu, o životu uopšte. Za njega, to je bio izuzetno važan trenutak. Niko ga nije pitao kako se oseća, a ona je to činila svaki put, kao da su stari prijatelji.
Njena prisutnost počela je da menja njegov pogled na dan. Kafa više nije bila samo kava. Bilo je to vreme kada su razgovori postajali lakši, a tuga koju je nosio u sebi, postepeno počela da se topi. Često je pričao o svojim uspomenama, o stvarima koje su ga činile srećnim, a ona je pažljivo slušala, kao da je to najvažnija stvar na svetu. U tim trenucima, zaboravljao je na usamljenost, zaboravljao je na godine koje su prolazile bez prave svrhe. Samo je bio prisutan u razgovoru, sa nekim ko je zaista želeo da sluša.
- I tako je svakim danom njegov svet postajao bogatiji. Jedna mala ljubaznost od strane nepoznate žene promenila je sve. Ali jednog dana, sve se promenilo. Konobarica je iznenada nestala. U početku je mislio da je to samo neki privremeni problem. Možda je imala neki lični razlog, možda je samo imala slobodan dan. Međutim, dani su prolazili, a ona se nije vraćala. Počeo je da pita ostale zaposlene o njoj, ali svi su ga gledali zbunjeno. Onda je saznao istinu – ona je bila ozbiljno bolesna. Borila se s autoimunim poremećajem, ali nikada nije dopustila da to utiče na njen rad. Nikada nije pokazivala znakove bola, nikada nije tražila pažnju.
Ova vest ga je duboko potresla. U trenutku, shvatio je da je osoba koja je promenila njegov svet bila osoba koja je, zapravo, prolazila kroz vlastitu borbu. Iako je bio potresen, odlučio je da je potraži. Proveo je nekoliko dana pokušavajući da sazna gde živi, i na kraju je dobio adresu. Kada je došao do njenog stana, nije mogao da veruje šta je video. Njena stanica je bila skromna, a ona sama, izmučena i iscrpljena, dočekala ga je sa istim osmehom, kao da nije bilo ništa. Njene oči su sijale uprkos tome što je bila u teškom stanju.
Tada je obećao da će biti uz nju. Iako su njegovi postupci delovali sitno – donio je tople obroke, pomogao u sitnim stvarima – za nju je to bilo više nego dovoljno. Njegova prisutnost bila je kao svetionik nade u njenoj borbi, iako je on verovatno mislio da radi nešto beznačajno. A zapravo, svaki put kada je otišao kod nje, svaki put kad je doneo još jedan obrok, donosio je sa sobom delić svetla u njenoj tami.
- Vremenom je njeno zdravlje počelo da se poboljšava. Osim što su lekovi i lečenje pomogli, njegova pomoć, ljubaznost i posvećenost učinili su da se oseća voljeno i poštovano. Zajedno su prolazili kroz taj proces, iako je to bio i za njega način da se oslobodi od svojih unutrašnjih demona. U tim jednostavnim, svakodnevnim trenucima, shvatio je da je život vredan kada se deli s nekim, kada se pomogne onima koji to najviše treba.
Kroz ovu priču, on je naučio da ljubaznost nije samo nešto što pružamo kad je lako. Ona ima moć da promeni ne samo život druge osobe, već i nas same. Dobrota je poput semena koje, iako na prvi pogled sitno i neupadljivo, može da izraste u nešto veliko, nešto što leči, što podseća na to da svi mi, u svojim borbama, možemo biti svetlo jedni za druge.
