Gubitak voljene osobe ostavlja prazninu koja je teško popunjiva. Često pomislimo da smo prebrodili najteže trenutke, da su borbe iza nas, ali život nas zna suočiti sa stvarima na koje nismo pripremljeni. Naučili smo to kroz iskustvo koje nas je oblikovalo iz temelja – kroz gubitak naše majke, žene koja je bila stub naše porodice, izvor topline, snage i ljubavi.
- Njena borba sa opakom bolešću bila je primer hrabrosti koja prevazilazi samo fizičku izdržljivost. Mesecima smo svedočili njenim usponima i padovima, svakom trenutku sumnje, svakom osmehu nade. Prošla je kroz hemoterapije, bolničke dane, noći bez sna i beskrajne trenutke straha, ali nije se predavala. Verovala je u život. Mi smo verovali u nju.
Kada je poslednji put napustila bolnicu, iscrpljena ali nasmejana, svi smo osetili olakšanje. Kao da je sunce konačno obasjalo horizont. Verovali smo da je opasnost iza nas i planirali male stvari – zajednički doručak, izlet do jezera, novu knjigu koju je želela da pročita. Život je ponovo dobijao boju.
Međutim, nismo znali da se prava cena borbe tek sprema da bude naplaćena. Njeno srce, oslabljeno terapijama, nosilo je oštećenja koja nisu bila odmah vidljiva. Unutar nje, iza osmeha i tihe snage, odvijala se nova borba – ona koja neće imati vremena za odgovor. Jednog jutra, njeno stanje se naglo promenilo. Počelo je tiho, s blagim simptomima – slabost, nelagodnost, ali ubrzo je preraslo u haos. Hitna pomoć, lekari, panika… i mi, nemoćni, zatečeni i nesposobni da razumemo kako je sve ono što smo preživeli moglo da se sruši u nekoliko minuta. Lekari su činili sve, ali njihova lica nisu ulivala nadu. Njihova lica su govorila ono što reči još nisu smele da izgovore. A kada su konačno to i rekli, svet je na trenutak stao. Rečenica koju niko ne želi da čuje bila je izgovorena.
Pobedila je bolest, ali posledice te pobede bile su prevelike za njeno oslabljeno telo. Bilo je teško pomiriti se sa tim, teško je pronaći smisao u porazu koji dolazi nakon pobede. Ipak, to je bila stvarnost s kojom smo morali da se suočimo.
- U danima koji su usledili, kroz bol i tišinu, naučili smo stvari koje ranije nismo umeli da cenimo. Shvatili smo koliko su trenuci sa voljenima neprocenjivi, koliko često odlažemo važne reči, zagrljaje, zahvalnosti – misleći da će uvek biti vremena. Ali vreme nije obećanje. Vreme je dar.
Kada smo je ispratili na večni počinak, činilo se da ne nosimo samo telo jedne žene, već čitavu epohu našeg života. Kuća je bila ista, ali ništa više u njoj nije bilo poznato. Zidovi su ćutali, ali u toj tišini čula se njena prisutnost. Sve je mirisalo na uspomene.
Najpotresniji trenutak dogodio se jednog jutra kada smo, vođeni rutinom, ušli u kuhinju. Na stolu je stajao pleh sa svežim kiflicama – onima koje je uvek pravila s ljubavlju, punjene džemom koji smo najviše voleli. Ali ovog puta, one nisu bile njene. Naš otac, pokušavajući da zadrži deo svakodnevice, odlučio je da ih napravi. To je bio njegov način da je prizove, da oživi nešto od nje u toj tišini.
Međutim, miris nas je slomio. Taj poznati miris iz detinjstva, iz bolesničkih dana, iz svakog dana koji je završavao uz tanjir toplih kiflica, pretvorio se u talas tuge koji nas je preplavio. Taj prizor – jednostavan, gotovo banalan – učinio je ono što reči nisu mogle. Podsetio nas je na sve što smo izgubili, ali i na sve što smo imali.
Seli smo, sestra i ja, bez reči, dok su nam suze tekle niz obraze. Bilo je to jedno od onih tišina koje sve kažu. Nismo morali da govorimo koliko je volimo. Nismo morali da objašnjavamo. U tom trenutku, oboje smo shvatili istu stvar – da njena ljubav nije nestala. Da je prisutna u svemu što je ostavila za sobom. U svakom receptu, u svakom savetu, u svakom sećanju.
- Naučili smo da gubitak ne znači kraj. Fizičko odsustvo boli, ali ono što osoba jeste – ono što je davala, činila i ostavljala – ostaje. Ostaje u nama, u onome kako živimo, kako volimo, kako pamtimo. I to je ono što nijedna smrt ne može uzeti.
Ona više nije tu da nas zagrli, ali njeni zagrljaji su i dalje tu – u svakoj toploj reči, u svakom sećanju koje nosimo sa sobom. Njeno telo je izgubilo borbu, ali njen duh je pobedio. Pobedila je u načinu na koji nas je volela. U tome što nas je naučila da ne čekamo da pokažemo ljubav, da ne ostavljamo neizgovorene rečenice za sutra koje možda neće doći.
Zahvaljujući njoj, sada znamo da male stvari čine život. Jedan običan doručak. Jedan miris iz kuhinje. Jedan pogled. Jedna kiflica, servirana sa ljubavlju.
I znamo da ćemo, ma gde život dalje vodio, uvek nositi deo nje sa sobom. U svakom zalogaju, u svakom trenutku kada budemo činili dobro drugima, u svemu što ćemo ikada biti – biće i nje. Jer je bila više od majke. Bila je dom.
