Elena Marlowe je nekoć bila žena koju su svi u komšiluku pamtili po svom veselju. Komšinica koja je znala sve rođendane, majka koja je sa previše smeha prisustvovala školskim predstavama.
- Iako je njen život bio ispunjen ljubavlju i smehom, sve se promenilo od trenutka kada je izgubila svog sina, Daniela. Oduvek je bila stub porodice, ali sada je ostala samo senka žene koju je nekada bila. Gledajući u ogledalo, više nije prepoznavala osobu koja joj se vraćala. Kosa je postala siva, ruke su drhtale dok je sipala čaj, a pogled je bio prazan, čak i mačka je skrenula pogled. Zatvorila je vrata svog života, prestala da veruje da dani mogu biti nežni i da jutra donose nadu.
Poglavlje 2 — San koji nije hteo da ućuti
Dogodilo se u tankim satima, kada kuća zadrži dah.
Elena nije mogla da veruje vlastitim očima. Daniel je stajao pred njenim krevetom, ali nije bio duh, nije svetleo — bio je samo devetnaestogodišnji dečko u zgužvanom dukserici, oči širom otvorene, sa nadom koja je bila gotovo stidljiva. „Mama, živa sam. Pomozi mi“, šapnuo je. Elena je skočila, srce joj je ludo kucalo, ali nije delovalo kao tuga koja je pokušavala da je uteši. Njegov glas nije samo prolazio kroz vazduh, on je ušao duboko u njene kosti, kao poruka koju nije mogla ignorisati.
Poglavlje 3 — Zatvorena vrata, zatvoreni spisi
Prva reakcija bila je da pokušaju razumom. Kontaktirali su kancelariju groblja, policijsku službu, mrtvozornika, ali nijedan od tih odgovora nije bio onaj koji je Elena želela čuti. „Molim vas, proverite“, molila je, očajnički želeći da potvrde njenu sumnju. „Otvorite grob. Ako grešim, idem kući i nikada više neću pitati“, govorila je, ali ljudi su ostali ljubazni, ali nepopustljivi. Njihov odgovor bio je gotovo klišej — „To je bol koji govori. Treba ti odmor.“
Poglavlje 4 — Lopata koja je posadila nadu
Pre nego što je svanulo, Elena je uzela baštensku lopatu koju je koristila zajedno sa Danielom, sećajući se kada su posadili javorovo drvo koje je odbijalo da umre kroz tri zime. Sa jasnom namerom, poslala je poruku svojoj najbližoj prijateljici, Mayi: „Treba mi da svedočiš istini.“ Na groblju je mraz prodirao kroz rukavice, ali Elena nije odustajala. Zemlja je popuštala lakše nego što je očekivala, kao da je samo čekala da iznese odgovore.
Poglavlje 5 — Tišina ispod poklopca
Elena je stajala, pritisnuvši dlan na kovčeg. Tišina je bila zagušujuća, kao da je celo telo bilo povezano sa nečim što nije mogla objasniti. Srce joj je bilo u grlu, ali morala je da nastavi. Udahnula je duboko i podigla poklopac. Unutra nije bilo tela, bilo je samo tri vreće peska, bolnička deka, preklopljena narukvica identifikacije sa imenom nepoznate osobe, ali ne i Danielovim. Šokirala ju je etiketa koja je bila datirana na noć kada je nestala struja, noć kada su se dogodile nesreće i gubitak.
Maya je prešla rukom preko usta. „Elena… ovo nije on.“
Poglavlje 6 — Telefonski pozivi koji su konačno dali odgovor
Maya je brzo pozvala 911, a u nekoliko minuta patrola je stajala kod kapije, plava svetla su bila prigušena iz poštovanja. Scena nije delovala kao zločin, već kao pitanje koje niko nije postavio. Elena je bila u neverici, shvatajući da su svi odgovori do sada bili samo objašnjenja za nesreću, ali nijedno od njih nije bilo dovoljno da objasni ovo što je upravo otkrila. Svi su čekali odgovor.
Poglavlje 7 — Konačan odgovor
Policijska patrola je potvrdila Eleninu sumnju. Tokom istrage, otkrili su da je došlo do greške u identifikaciji. Daniel je zaista bio žrtva nesreće, ali nije bio jedina osoba koja je bila u pogrešnom kovčegu. Nakon što su uporedili podatke, ustanovili su da je njen sin bio pogrešno identifikovan, a još je jedan život bio u pitanju.
Iako je odgovornost bila jasna, istina koju je Elena tražila bila je mnogo složenija od samih činjenica. Njena potraga za istinom nije samo otkrila greške i nesreće, već i duboko emotivno putovanje koje je napokon omogućilo da se suoči sa onim što se dogodilo, da donese mir i razumevanje u najtežim trenucima života
