U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljivu priču koja se ponovo otvara tek decenijama nakon završetka jedne epohe. Priču o poslednjim danima Josipa Broza Tita, o vremenu kada se čitava država kolebala između neizvesnosti i nade, i o rečenici koja je ostala da odzvanja kao simbol jedne epohe.
- Iako je od njegove smrti prošlo mnogo godina, detalji njegovih poslednjih trenutaka i dalje bude interesovanje, jer se iza njih kriju i politički, i lični, i istorijski tereti.
Čuvena objava na Televiziji Beograd — „Umro je drug Tito“ — postala je jedan od onih trenutaka koji se zauvek urezuju u kolektivno pamćenje. Tog 4. maja 1980. godine, dok su ekrani blještali crnim okvirom, milionima ljudi delovalo je kao da se ruši jedan stub. Tito je decenijama bio ne samo predsednik već i simbol jedinstva Jugoslavije, čovek koji je svojim autoritetom držao na okupu složenu državu, njene republike, kulture i narode. Ali iza kulisa državničke snage, odvijala se borba koju javnost tada nije mogla da vidi.
U poznim godinama, Tito se suočavao sa nizom ozbiljnih zdravstvenih problema. Kombinacija srčanih tegoba, dijabetesa i slabe cirkulacije vodila je ka komplikacijama koje je bilo teško kontrolisati. Najveći udarac došao je u vidu gangrene na nozi, što je lekarski tim dovelo pred tešku i neizbežnu odluku — amputaciju. Iako je operacija izvedena u januaru 1980, stanje se nije stabilizovalo. Umor, gubitak snage i postepeno gašenje vitalnih funkcija ubrzo su doveli do toga da Tito izgubi moć govora, a zatim i svest.
- Doktor Milomir Stanković, tada mladi lekar koji je imao privilegiju, ali i teret da bude u neposrednoj blizini predsednikovog kreveta, godinama kasnije otkrio je šta se zaista događalo u poslednjim danima. On je bio i jedini koji je čuo rečenicu koja je ostala kao Titov poslednji trag svesti. Kada je, shvativši da mu lekovi i ohrabrenja više ne pružaju nadu, otvorio oči i pogledao prisutne, izgovorio je reči: „Šta sve ovo treba da znači!“ Nije poznato kome su bile upućene — lekarima, sudbini, državnicima oko sebe ili sopstvenoj nemoći — ali ostale su kao kratka, gorčina natopljena poruka čoveka koji je godinama bio simbol snage.
Nakon njegove smrti u Ljubljani, kovčeg je Plavim vozom prevezen u Beograd. Građani su u tišini satima prolazili kroz Skupštinu Jugoslavije, ostavljajući cveće, poruke i suze. Sahrana je bila jedno od najvećih državnih okupljanja 20. veka, sa više od 200 svetskih lidera, kraljeva, predsednika i premijera. Taj trenutak bio je više od ceremonije — bio je poslednji put da je Jugoslavija delovala čvrsto, jedinstveno i snažno pred očima sveta.
Posmatrano iz današnje perspektive, Titove poslednje reči nose gotovo proročki prizvuk. Dok je on ležao u bolničkoj tišini, Jugoslavija je već stajala na rubu političkih podela, ekonomskih problema i međunacionalnih napetosti koje će, godinama kasnije, dovesti do njenog raspada. Njegova zbunjenost, kao da je u poslednjem dahu osjetio sve ono što će uslediti — vreme koje nije mogao da zaustavi, promene koje nisu zavisile od njega, niti od ičije volje.
- Brojni domaći mediji, poput RTS-a, u dokumentarnim emisijama i analitičkim prilozima često se vraćaju na proučavanje njegovog poslednjeg perioda života, ističući koliko su medicinski i politički aspekti bili isprepleteni i koliko je taj trenutak značio za dalji tok istorije. (Izvor: RTS – dokumentarne analize i istorijski pregled)
U člancima koje objavljuje Blic, neretko se naglašava da poslednje reči velikih državnika postaju simboli vremena, te da su rečenice poput Titove često predmet tumačenja, upravo zato što nose emocionalni naboj epohe koja završava. (Izvor: Blic – istorija i politika)
U analizama koje donosi Dnevni Avaz, istoričari podsećaju da se kraj jedne ere nikada ne događa u jednom trenutku, već kroz procese koji traju godinama. Tito je bio lice tih procesa, ali i njihov poslednji čuvar. (Izvor: Dnevni Avaz – istorijski osvrti)
Danas, više od četrdeset godina kasnije, istorijske rasprave o Titu ne prestaju. Za neke je ostao vizionar, za druge autoritarni vladar; za jedne simbol zajedništva, za druge simbol dogme. Ali ono što niko ne može da zanegira jeste da je njegov odlazak označio prelomni trenutak.
„Šta sve ovo treba da znači!“ — rečenica koja je možda bila očaj, možda pitanje, a možda poslednji pokušaj da se razume ono što se više nije moglo promeniti.
Ostala je da odzvanja ne samo kao njegov lični kraj, već i kao uvod u epohu koja se neumitno približavala — epohu u kojoj Jugoslavije više neće biti.
