U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljivu priču koja je, kako prenosi „Blic“, pre nekoliko godina potresla čitav region i ostavila ljude bez reči — priču o Ajdinu, dečaku iz Bosne i Hercegovine čiji je život od najranijih dana bio obojen tugom, ali i neverovatnom snagom.
- Priča o detetu koje je iskusilo napuštanje, usamljenost i borbu, ali koje je uprkos svemu izraslo u mladića punog topline i zahvalnosti. Danas, kada je stariji, njegova priča nosi drugačiju poruku — poruku nade.
Sve je počelo 2015. godine, kada je Ajdinova majka napustila dom u potrazi za boljim životom. Sa sobom je povela i mlađeg sina, Ajdinovog brata, a osmogodišnjem Ajdinu ostavila prazninu koju nijedan poziv nije mogao da popuni. Dječak je ostao da živi sa svojim dedom Huseinom, tihim i blagim čovekom koji je nosio sopstvene rane. Deda je davno povredio nogu, pa nije bio u mogućnosti da radi, niti da obezbedi više od onoga što su im skromni uslovi dopuštali. Uprkos tome, pružao je unuku svu ljubav koju je mogao.
Kako je tada pisao „Kurir“, Ajdin je želeo samo jedno — bicikl. Nije maštao o igračkama, telefonima, ni modernim uređajima. Hteo je samo mali, jednostavan bicikl, da može voziti kao i sva druga deca. Ali deda, sa svojom povredom i bez posla, nije imao mogućnost da mu ispuni ni tu skromnu dečju želju. Otac je radio na terenu i retko bio kod kuće, a prema rečima dede i dečaka, nije doprinosio dovoljno da bi situacija bila lakša.
- Svaki put kada bi majka pozvala, Ajdin bi se trudio da zvuči hrabro, ali u njegovom glasu osećala se tiha bol. Jedan poziv povremeno nije mogao da zameni svakodnevnu blizinu, zagrljaj i priču pred spavanje. To je praznina koju ni vreme nije umelo da zacele. A najviše od svega nedostajao mu je brat. Govorio je tada da bi sve na svetu dao samo da ga vidi, makar na kratko.
Ajdin je rastao u skromnosti, uz dedu koji mu je bio i otac i majka i prijatelj. Zajedno su provodili dane, deleći brigu, ali i nežnost koja ih je držala na okupu. Mnoge je dirnula slika dečaka koji, iako nosi teret odrastanja bez majke, nije izgubio blagost u očima.
Godine su prolazile, svet je polako zaboravljao priču koja je jednom rasplakala region — sve dok 2023. godine jedna bosanska novinarka nije ponovo posetila Ajdina, sada već četrnaestogodišnjaka. Kako piše „Nova.rs“, promene koje je zatekla bile su toliko velike da su mnoge iznenadile i obradovale. Ajdin, koji je kao mali imao samo jednu jedinu želju, sada je rekao da više ništa ne traži — jer mu je sve ispunjeno.
Njegov sadašnji život izgleda mnogo drugačije nego pre nekoliko godina. Živi sa ocem, maćehom, polusestrom i svojim dedom Huseinom, koji je i dalje stub emotivne sigurnosti u porodici. Iako je život bio surov prema njima, polako su počeli da dobijaju ono što im je bilo najpotrebnije — dom, stabilnost i zajedništvo.
Ljudi velikog srca iz cele zemlje prepoznali su Ajdinovu priču i odlučili da pomognu. Sagradili su im kuću, toplu i sigurnu, kakvu Ajdin nikada ranije nije imao. Dali su mu i bicikl o kojem je godinama maštao, onaj jednostavni san koji mu je kao detetu bio nedostižan. Sve ono što mu je nekada izgledalo nemoguće, sada je postalo realnost zahvaljujući dobroti nepoznatih ljudi.
- Ali najveća promena nije materijalna. Ono što najviše raduje jeste činjenica da su se odnosi unutar porodice popravili. Otac je sada prisutniji, maćeha brižna prema njemu, a polusestra mu donosi radost koju ranije nije poznavao. Čak se i veza sa majkom, iako krhka i retka, nije potpuno prekinula. Brata viđa jednom godišnje — i svaki taj susret za njega znači svet.
Ajdin danas sa četrnaest godina deluje staloženo, tiho i zrelo. Nema velikih prohteva, ne žali se na ono što je prošao, a loše dane ne izgovara sa gorčinom. Kada su ga pitali šta još želi, rekao je: „Nemam više želja. Sve imam.“
Naučio je da život nije uvek pravedan, ali isto tako da dobrota ponekad pronađe put onda kada najmanje očekujemo. Naučio je da porodica ne mora da bude savršena da bi bila dom. Naučio je da ljubav ponekad dolazi kasno, ali dolazi.
Njegov deda, koji je godinama bio njegov jedini oslonac, sada ga posmatra ponosno, kao mladića koji je preživeo oluju, a ipak sačuvao dobrotu. A Ajdin je, uprkos mnogim teškoćama, ostao dete koje ume da voli i koje ume da prašta.
- Priča o malom dečaku koji je ostao sam sa svojim bolom, a potom polako izgradio novu porodicu i novi život, danas se prenosi kao podsetnik da ne treba odustati ni onda kada se sve čini izgubljeno. Jer dobrota koju svet pruži jednom detetu može mu promeniti čitav život.
