U današnjem članku pišemo o jednoj izuzetnoj životnoj priči koja nas podseća na snagu ljubaznosti, žrtvovanja i vraćanja dugova. U ovoj dirljivoj priči o Dedi Rasimu, jednostavnom starcu koji je živeo u siromaštvu, saznajemo kako mala, ali značajna gesta ljubavi može promeniti nečiji život zauvek.
- Iako Rasim nije očekivao nikakvu zahvalnost za svoju nesebičnost, njegova dobra dela vratila su mu se na način koji niko nije mogao predvideti. Ovaj tekst nas podseća da istinska vrednost čoveka nije u njegovom imetku, već u njegovoj sposobnosti da se žrtvuje za druge.
Zima 1995. godine bila je oštra i hladna, a Rasim je bio portir u staroj zgradi općine, radeći za mizernu platu koja nije pokrivala ni osnovne troškove života. Njegove čizme, stare vojničke čizme koje je krpio žicom i lijepio katranom, bile su jedini način da preživi hladnu zimu. Jednog dana, dok je bio pri kraju svoje smjene, pred njegovim vratima našao se čovek u teškom stanju – izbeglica koji je pobegao od rata. Bio je mokar, smrznut, sa modrim prstima koji su gotovo otkazivali. Rasim nije razmišljao, iako je znao da mu čizme treba i da on sam neće moći da preživi bez njih. Bez oklijevanja, skinuo je svoje čizme i dao ih nepoznatom čoveku, ne pitajući ništa. Samo je rekao: „Uzmi, sinko, tebi treba više nego meni.“
- Za to je platio visoku cenu. Rasim je prešao pola metra snijega u svojim papučama, a već sledećeg dana završio je s teškom upalom pluća. Iako su se komšije smeštale i rugale njegovoj žrtvi, Rasim nikada nije požalio zbog toga. Taj trenutak je prošao, ali nije zaboravljen. Prošlo je dvadeset godina, Rasim je ostario i siromašniji nego ikad, živeći u istoj skromnoj kući. Međutim, jednog sunčanog petka, život je imao iznenađenje za njega. Kolona luksuznih automobila zaustavila se pred njegovim skromnim domom. Iz crnog Mercedesa izašao je čovek kojeg Rasim nije prepoznao, ali koji je došao da mu se oduži. Bio je to Jusuf, onaj isti stranac kojem je Rasim pre dve decenije dao svoje čizme.
Jusuf je sada bio uspešan čovek, vlasnik velike fabrike obuće u Nemačkoj, ali nije zaboravio Rasimovu žrtvu. Došao je s velikim kutijama i darovima – parom najkvalitetnijih kožnih čizama koje su bile simbol njegovog uspeha. Uz to, Jusuf je donio i kutiju punu novca, kao penziju za sve godine koje je Rasim proveo u siromaštvu. „Ne trebaš vilu, Rasime,“ rekao je Jusuf, „ali ti zaslužuješ miran život, bez brige o tome kako ćeš preživeti zimu.“
Dok su komšije stajale u šoku, gledajući šta se dešava, Rasim je shvatio da njegova dobra dela nisu bila uzaludna. Iako mu nije trebalo bogatstvo, Jusuf je vratio dug za njegovu nesebičnost. Rasim je ispod suza, zahvalan, ali skroman, rekao: „Ne treba mi vila, samo mi treba da znam da je vredilo.“ I Jusuf mu je, uz suze, odgovorio: „Vrijedilo je. Spasio si život i to nikada nećemo zaboraviti.“
- Ova priča nas podseća da prava vrednost čoveka nije u njegovom bogatstvu, već u tome koliko je spreman da deli, da žrtvuje, i da pomaže. Deda Rasim je možda bio nazvan ludim, ali njegova dobrotа se pretvorila u večnost, jer su svi koraci učinjeni iz ljubavi, koliko god bili teški, na kraju doneli mir i sreću.
