Danas vam pišemo na temu starosti, samoće i snage koju u sebi nosimo, a sve kroz priču učiteljice Nade. U ovom tekstu ćemo vas povesti u njen svet, gde tišina može biti najglasnija, ali i ljubav, koja ne poznaje granice vremena i prostora, može učiniti čudo. Priča o Nadi je istovremeno i tužna i inspirativna, jer nam pokazuje koliko su jednostavne stvari u životu, poput ljubavi prema deci, snažnije od svega.
- Učiteljica Nada je provela četrdeset godina u učionici, podučavajući decu i oblikujući njihove živote. Svojim pristupom, bilo je jasno da nije bila samo učiteljica, već i druga majka svim svojim učenicima. Generacije su dolazile i prolazile, a ona je ostala verna svom pozivu, pomažući deci da rastu u bolje ljude, učeći ih da budu odgovorni, empatični i vredni. Iako nije imala svoju porodicu, Nada je smatrala sve svoje učenike „svojom decom“ i sa puno ljubavi im posvećivala sve svoje godine. No, kako to obično biva, kad ode u penziju, svet se menja, a svi oni, koje je učila, kreću u svoje živote.
Ali, što je još teže, dolazi starost i samoća, i sve se svodi na to koliko dugo možete izdržati tišinu. Nada je ostala sama u svom stanu, bez rodbine, a jedini zvukovi bili su tišina i hladnoća. Niko nije dolazio, telefoni nisu zvonili, a ona je sa tugom u srcu gledala kako život prolazi, verujući da je zaboravljena. Zamišljala je svoje bivše učenike i pitala se da li se sećaju nje, da li im je bila važna. Setila se Miloša, svog učenika koji je dolazio u školu bez jakne, a ona mu je isplela džemper. Tada je shvatila da više ne zna ništa o njihovim životima.
- Međutim, ono što se desilo na Božić, promenilo je sve. Iako je Nada verovala da je njena samoća nepremostiva, iznenadila je ljubav koju su joj pokazali njeni bivši učenici. Na Božićno jutro, ispod njenog prozora pojavila su se lica koja je godinama nosila u srcu. Bivši učenici, sada odrasli ljudi, okupili su se ispred njenog stana, pevali joj i donosili poklone. To je bio trenutak kada je shvatila da ona nije zaboravljena, da njena ljubav nije prošla. Miloš, nekada njen učenik, došao je sa pečenicom i sa suzama u očima, govoreći joj da nije zaboravila onih trideset godina ljubavi i pažnje koju je uložila u njih. Iako je verovala da nije imala svoju decu, sada je shvatila da je svojoj deci dala sve – i oni su joj se vratili, da bi joj dali ljubav koju je ona sama nekada davala.
Na kraju, kroz ovaj Božić, Nada je shvatila da ljubav ne poznaje granice vremena i prostora, da deca koja su odrasla uz nju, u njenoj učionici, nose deo nje u svojim srcima. Taj dan nije bio samo dan kada je ponovno doživela ljubav, već i dan kada je shvatila da nije sama, da nije samo uspomena u srcima svojih bivših đaka.
- Dok se sve to dešavalo, u našoj zemlji, priče poput Nadinog nisu retkost. Mnogo je učitelja, profesora i pedagoga koji su posvetili svoje živote pomaganju deci, čak i kada nisu imali svoju porodicu. Iako tišina može biti jako prisutna u starosti, ljubav koju smo ostavili u srcima drugih, vraća nam se u najlepšim trenucima. Priče o učiteljima i mentorima kao što je Nada nas podsećaju koliko su ti ljudi važni za društvo i koliko su ostavili traga u životima mladih generacija.
I na kraju, naša društva moraju više da se sećaju i poštuju one koji su nas učili, jer oni su temelj na kojem gradimo svoje živote. U mnogim delovima sveta, slični problemi samoće i zaborava starijih osoba postaju svakodnevna stvarnost. Iako je sve više mladih ljudi koji se sele u gradove ili u inostranstvo, priče poput ove govore nam da ljubav prema svojim korenima i onima koji su nas učili, ne bi smela biti zaboravljena.
