Na dan venčanja, Tereza je verovala da započinje novo poglavlje svog života, prepun ljubavi i sreće. Godinama je sanjala o tome da će pronaći stabilnost, mirnu kuću i partnera uz kojeg će se osećati sigurno.
- Nije tražila luksuz, samo želju za sigurnim i srećnim životom. Kada je upoznala svog budućeg muža, zrelog, samouverenog i kulturnog muškarca sa Bliskog istoka, činilo se da je život napokon odlučio da joj vrati više od svega što je ikada očekivala.
On nije obećavao bogatstvo, nije je požurivao, već je strpljivo gradio odnos sa njom, sve dok nije došao trenutak kada je rekao: „Želim da budeš moja žena“. Tereza je to prihvatila, verujući da je pronašla svog srodnog duha.
- Venčanje je izgledalo kao bajka. Novi grad, blistavi dom, vozači, obezbeđenje, sve je bilo savršeno i kao da je Tereza postala deo orijentalne bajke u kojoj je, makar na trenutak, verovala. Svadbeni dan je bio prepun radosti: muzika, zlato, beli venčani prsten i ona, nasmejana, uvek je bila pored svog voljenog, sigurna da je pronašla sreću. Niko nije mogao ni naslutiti da će ubrzo dan posle venčanja doneti najgoru moguću vest.
Noć pre venčanja bila je ispunjena tradicijom. Žene iz obe porodice okupile su se oko Tereze, obavljajući obred kane, šaptajući o strpljenju i braku. Iako je osećala nemir, verovala je da je to samo nervoza pred veliki dan. U tom trenutku, običaji i tradicija su delovali kao deo jedne tople i gostoljubive kulture, nešto što je trebalo da bude prirodno. Ali sutradan, stvari su postale potpuno drugačije. Nakon venčanja, stvari su se ubrzo promenile. Tereza nije doživela trenutak sreće i mira o kojem je sanjala. Ubrzo je stigla vest o njenoj iznenadnoj smrti, ali porodica je bila preplavljena nevericom i šokom.
- Prema onome što je kasnije izašlo u javnost, Tereza nije bila odvedena u bračnu sobu, kako je očekivala, već u posebnu prostoriju. Tamo su je navodno dočekale žene iz muževljeve porodice i predstavile joj „obred“ koji je trebalo da bude deo njihovog kulturnog nasleđa. Ovaj obred, prema njihovim rečima, bio je potvrda čistoće i pokornosti, ritual koji je bio neizbežan, deo običaja koji nije trpio odbijanje.
- Iako je Tereza bila psihički i fizički nepripremljena, njena volja nije imala uticaja. Navodno, smirenim glasovima su je prisilile da učestvuje u obredu koji je doveo do nesreće – tokom stresa i napetosti, Tereza je doživela ozbiljan srčani udar. Hitna pomoć je pozvana prekasno, a Tereza je preminula u zoru. Zatvoreni i neshvatljivi postupci porodice njenog muža izazvali su još veći bol i zbunjenost među njenim roditeljima.
Roditelji su ostali zatečeni jer je smrt njihove ćerke ubrzo proglašena „prirodnom“ bez ikakve istrage. Nisu postojali jasni odgovori, a svi pokušaji da se dođe do pravde bili su ometani. Čak su i oni koji su znali istinu ostali tihi, uz obrazloženje da je to deo „starih običaja“, a porodica je navodno želela da zaštiti dostojanstvo tih tradicija. Za roditelje, to je bio drugi udarac: izgubili su ćerku, a sada su gubili i pravo na odgovor. Na njihova pitanja i sumnje, vrata su ostala zatvorena, a reči o tradiciji i „porodičnom dostojanstvu“ ponovo su ih povredile.
- Ova tragična priča postavlja duboko pitanje o granicama između tradicije i nasilja. Kada se običaji koriste kao izgovor za nasilje, gubi se ljudska odgovornost i dostojanstvo. Bez obzira na kulturne razlike, pristanak nije tradicija; to je ljudsko pravo. Tragedija Tereze podseća nas na važnost postavljanja pitanja, insistiranja na pravdi i traženju odgovora. Roditelji koji su verovali u mir i ljubaznost, a na kraju naišli na tišinu, sada govore o važnosti toga da nijedna tradicija ne opravdava nasilje.
U svakom društvu, a posebno u onim kulturama koje se pozivaju na starinske običaje, važno je da se ljudska prava poštuju i da se istraže sve sumnjive smrti. Tereza nije bila samo žrtva jednog običaja, ona je postala simbol svega što nije u redu u društvima u kojima se pravda skriva iza tradicija. Njena priča nas obavezuje da se borimo za pravdu, da tražimo odgovore i da ne dozvolimo da se ikada više dogodi nešto slično. Bez obzira na poreklo, tradicije ili običaje, ljudska prava i pristanak moraju biti na prvom mestu, a svaka smrt mora biti ispitana sa potpunom odgovornošću.
