Nakon što je saznala da čeka sina, mama je bila ispunjena velikim osećajem radosti, ali i strahom. Na umu su joj stalno bila pitanja kako će njena mala devojčica, koja je tada imala samo godinu i po, reagovati na dolazak novog člana porodice.
- Poznato je da starija deca ponekad osećaju ljubomoru prema mlađima, jer im se čini da gube pažnju roditelja. Mama je bila zabrinuta da će se njena ćerka osećati zapostavljeno, zanemareno i zamenjeno. Da bi je pripremila na dolazak brata, svakodnevno je pričala kako će on biti njen zaštitnik, koga će voleti i brinuti se o njemu. Nije bila sigurna da li je ćerka zaista razumela sve što joj je pričala, ali je osećala da se trudila da je pripremi.
Kada je došao trenutak da se ćerka susretne sa svojim novorođenim bratom, mama nije mogla ni da nasluti šta će se desiti. Ležala je u bolničkoj sobi s bebom u naručju, a muž je doveo devojčicu da upozna svog malog brata. Zastala je kraj kreveta i dugo ga gledala, kao da pokušava da shvati šta se tačno događa.
- Gledala je u bebino plavo ćebe i ponekad podigla pogled ka mami, dok je u drugom trenutku ponovo analizirala brata. Njen izraz lica je govorio o njenoj zbunjenosti, i u tom trenutku izgovorila je rečenicu koja je obuzela sve prisutne. Pitala je mamu: “Mama, zašto si to uradila? Mislila sam da ćeš mi roditi velikog brata. A on je mali! Moje lutke su veće od njega. Vrati ga. Hoću velikog. Kao tata.” Smeh je odmah usledio, ali mama nije mogla da se opusti jer je to bila iskrena i pomalo zbunjujuća reakcija njenog deteta.
- Dok su svi pokušavali da zadrže smeh, naša mala devojčica je tiho prišla bliže svom bratu, dotakla ga je prstićem i ozbiljno izgovorila: “Pa… dobro. On može da živi s nama… malo. A onda ćeš mi doneti velikog. Dobrog. A ovog ću da slomim.” Ovaj trenutak je izazvao suze, ali i mnogo smeha. Dete je jednostavno pokušavalo da razjasni svoje emocije na način koji je za nju bio potpuno logičan – ako postoji veliki brat, zašto je ona dobila malog? U tom trenutku, mama je shvatila da se devojčica nije bojala ni novog brata, ni promena koje dolaze, već je samo želela da razjasni tu novu situaciju, kao da je izbegavala nesporazume.
Samo nekoliko sati kasnije, sve se promenilo. Niko nije smeo da priđe bebi jer je ona, s ponosom, objavila: “To je moj mali. Ja ću sama da ga odgajim. Da postane veliki.” Tada je počela prava priča o ljubavi i brizi. Prstić koji je dotakao bebino ćebe postao je nežna ruka koja je svakim danom prekrivala ruku svog brata. Iz nesigurnosti i ljubomore rodila se snažna želja da ga zaštiti i odgoji. Nije dobila odmah “velikog brata”, ali je dobila šansu da ga postepeno učini velikim, a uz to je odrasla i sama. Ovaj proces je bio pun smeha, ali i mudrosti koja dolazi s detinjstvom.
Svaka majka koja je prošla kroz sličnu situaciju, verovatno je mogla da se poistoveti sa ovom pričom. Deca ne biraju reči kao mi – oni biraju svoja osećanja i na njima je da nauče kako da se nose sa svim emocijama koje dolaze sa velikim promenama u porodici. Taj trenutak u bolničkoj sobi je bio pravo čudo koje se desilo, jer su se kroz njega spojili strah, zbunjenost, ljubav, smeh i detinjasta logika. Bez obzira na to što je ćerka tražila „velikog brata“, dobila je šansu da ga postepeno stvori, zajedno sa svojom mamom
