U današnjem članku vam pišemo na temu tri januarska praznika koja se tiho, ali snažno urežu u život mnogih ljudi.
- O njima se ne razmišlja samo kao o datumima u kalendaru, već kao o danima koji pozivaju na smirenje, molitvu i pogled u sebe, baš onako kako bi jedan lični bloger zastao i zapisao misao iz srca.
Januar u srpskoj tradiciji nosi posebnu težinu, jer se u kratkom razmaku obeležavaju Krstovdan, Bogojavljenje i Sveti Jovan, praznici koji su duboko povezani i duhovno snažni. Ovi dani nisu samo crvena slova, već vreme kada se vernici podsećaju na suštinu vere, skromnost i snagu molitve. Dok Krstovdan protiče u postu i tišini, Bogojavljenje i Jovanjdan donose olakšanje, mrsnu trpezu i radost, ali i dalje zadržavaju ozbiljan i dostojanstven ton.
- Sva tri praznika posvećena su Isusu Hristu i događajima koji su oblikovali hrišćansku veru. Krstovdan podseća na Časni krst i simbol je odricanja, dok je Bogojavljenje dan kada se, prema verovanju, Bog javio ljudima u Svetoj Trojici. Tada se pije osveštana voda i veruje se da ona ima posebnu moć – da čisti, štiti i donosi mir u dom. Molitva u tim danima nije obaveza, već potreba, trenutak kada se čovek umiri i pokuša da pronađe smisao u svakodnevnim borbama.
Bogojavljenska noć posebno je obavijena tajnom. Veruje se da se tada nebo otvara i da su želje izgovorene u tišini najbliže ispunjenju. U narodu su se zadržali i stari običaji koji govore o proročanstvima i znakovima. Jedan od njih je kuvanje jajeta koje se u ponoć stavlja u vodu, a njegov položaj navodno otkriva sudbinu. Iako danas mnogi na ove običaje gledaju sa dozom rezerve, oni svedoče o potrebi čoveka da zaviri u budućnost i pronađe utehu u simbolima.
Sveti Jovan zauzima posebno mesto među ovim praznicima. Smatra se jednim od najvećih svetitelja, čovekom čiste vere i morala, dostojnim da krsti sina Božijeg. Upravo zato mnoge srpske porodice slave Jovanjdan kao krsnu slavu, prenoseći poštovanje prema ovom svetitelju s kolena na koleno. Na ovaj dan se, prema običajima, izbegava uzimanje noža u ruke, kao znak sećanja na njegovo stradanje, a crvena boja se ne unosi u kuću, jer simbolizuje nevino prolivenu krv.
- Jovanjdan je i dan kada se posebno neguje običaj domaćinovog dvorenja slave. Domaćin stoji, dočekuje goste vedrog lica i ne seda dok sveća gori, jer svetitelj je tog dana glavni gost u kući. Taj čin nije puka forma, već izraz poštovanja i poniznosti. Ako domaćin nije u stanju da izdrži ceo dan, tu ulogu preuzima sin ili unuk, čime se naglašava kontinuitet porodice i tradicije.
U savremenom vremenu, kada se često zaboravlja smisao praznika, domaći mediji poput Politike podsećaju da su ovi dani prilika da se čovek udalji od buke i vrati osnovnim vrednostima – miru, veri i zajedništvu. Upravo takvi tekstovi čuvaju od zaborava značenje običaja koji nisu samo folklor, već deo identiteta.
Sličan stav može se pronaći i u tekstovima koje objavljuje RTS, gde se naglašava da molitva u ovim danima ima poseban značaj, jer povezuje ličnu tišinu sa kolektivnim sećanjem naroda. Molitva tada nije traženje čuda, već razgovor sa sobom i Bogom, pokušaj da se pronađe pravac u godini koja je tek počela.
- I na kraju, portali poput Blica često ističu reči Jovana Krstitelja kao večnu opomenu i putokaz: da se ide putem koji vodi ka dobru, da se čovek popravlja iznutra, a ne da čeka da se svet promeni sam od sebe. Ta poruka ostaje snažna i danas – da se prava snaga ne meri bogatstvom ni glasnoćom, već iskrenim srcem i spremnošću da se bude ispravan, čak i kada je najteže.
