U današnjem članku vam pišemo o jednoj neobičnoj priči koja se dogodila u malom selu. Ova priča nas podsjeća da ponekad, ispod površine nečijeg ponašanja, stoje dublji razlozi, mudrost koju ne možemo odmah razumeti.
- Sve je počelo sa starijom ženom, Jeanne, koja je tokom leta i jeseni postavljala oštre drvene kolce na krov svoje kuće. Komšije su to primetile i odmah su počele da šuškaju, verujući da je poludela. Ali, istina o njenim postupcima otkrila se tek kad je zima došla i donela olujne vetrove.
Jeanne je ostala sama godinu dana ranije, nakon iznenadne smrti njenog muža. Od tada, povukla se iz društva, nije izlazila iz kuće i skoro nije komunicirala sa komšijama. Međutim, iako je do tada živela mirnim životom, početak postavljanja drvenih kolaca na krov izazvao je brigu među meštanima. Čudne konstrukcije su se pojavljivale iz dana u dan, i svaka nova porcija oštrih drvenih kolaca izazivala je novu lavinu glasina. Neki su tvrdili da je to način na koji se brani od zlih sila, drugi su smatrali da je to običan hir starosti, dok su maštovitiji smatrali da je žena postavila zamke kako bi se zaštitila od ljudi.
- Kroz sve te glasine, komšije nisu shvatile pravi razlog zašto Jeanne to radi. Iako je njen krov izgledao zastrašujuće, svi su se trudili da je ne uznemiravaju. Međutim, ona je svakodnevno birala drvo, pažljivo ga oštrila i postavljala pod preciznim uglom. Radila je to polako, sa sigurnošću, kao da je tačno znala šta radi i zašto. I to je, zapravo, bilo tačno – ona je znala šta radi i nije se žurila da objašnjava bilo kome.
Kroz sve ove glasine, nije želela nikome ništa da dokazuje. Kad su je pitali zašto to radi, samo je odgovarala: “To je zaštita. Od onoga što dolazi.” Njena mirna reakcija na pitanja samo je dodatno povećavala zagonetnost svega toga. Iako su komšije mislile da je to čudan hir, nisu znale pravi razlog za sve to dok nije došla zima.
Prva oluja donela je veliki sneg, a potom su usledili siloviti vetrovi. Po selu su svi trčali da vide štetu koju je izazvala oluja. Krovovi su pucali, crepovi su leteli, a mnoge kuće su bile ozbiljno oštećene. Međutim, samo je jedan krov preživeo. Krov Jeanne, sa svim onim oštrim drvenim kolcima, ostao je netaknut. Kolci su bili ti koji su preuzeli udarce vetra, smanjujući njegovu snagu i sprečavajući da krov bude oštećen.
- I tada su komšije shvatile – zapravo, sve što je Jeanne radila, bilo je zasnovano na tradiciji koju je njen muž, preminuli pre godinu dana, naučio. Njena metoda bila je drevna, način zaštite kuće od oluja koji su koristili ljudi pre decenija, pre nego što su došli moderni materijali i majstori. Iako je bilo neobično videti stariju ženu koja postavlja oštre kolce na krov, ona je zapravo samo primenila znanje svog muža. I sve je to radila polako i pažljivo, sa ljubavlju prema tradiciji koju su nosili.
Nakon što je oluja prošla, meštani su shvatili: nije bilo ni trunke ludila u njenim postupcima. Bilo je to sećanje, mudrost i sposobnost da se sluša iskustvo onih koji su znali više. Jeanne nije im morala objašnjavati ništa. Zima je otkrila pravu snagu njene namere, i krov koji je izgledao zastrašujuće zapravo je bio znak mudrosti, poštovanja tradicije i ljubavi prema tome što je njena porodica znala.
Starija žena je celo leto i jesen postavljala oštre drvene kolce na krov svoje kuće: svi su bili uvereni da je starica poludela… sve dok nije došla zima 
Tokom celog leta i jeseni, starija žena je svakog dana izlazila na krov svoje kuće i postavljala tamo oštre drvene kolce. Komšije su virile kroz prozore i šaputale među sobom: „Poludela je…“. Izgledalo je kao da je starica potpuno izgubila razum nakon smrti svog muža.— Jesi li videla njen krov?
— Jesam… Izgleda kao zamka. Jezivo je.
Glasine su se širile kao pečurke posle kiše. Jedni su tvrdili da se štiti od zlih duhova, drugi su govorili da je to neka čudna renovacija, a najhrabriji su bili sigurni da starica sprema nešto tajanstveno, kao da je osnovala sopstvenu sektu.
Ali niko nije video koliko se teškog rada krilo iza tog čudnog posla. Svaki kolac je birala lično: samo suvo drvo, samo savršeno pravo, pažljivo ih je oštrila i postavljala pod pravim uglom. Proveravala je svaki spoj na krovu, ojačavala slaba mesta, radeći oprezno, gotovo meditativno.
Kada su radoznali pokušali da pitaju:
— Zašto ti to treba? Plašiš li se nekoga?
Ona je mirno odgovarala:
— To je moja zaštita.
— Zaštita od čega? — čudile su se komšije.
— Od onoga što dolazi.
I ništa više nije rekla.
A kada je konačno stigla zima, sve komšije su shvatile zašto je starica celo leto i jesen gradila svoj krov
Nastavak — u prvom komentaru 
