U današnjem članku vam pišemo na temu duhovnih običaja vezanih za Zadušnice i kako se, u savremenom društvu, ti običaji često pomiješaju s pretjeranim običajima koji skreću pažnju sa stvarne suštine pomena.
Priča koju ćemo podijeliti nosi važnu lekciju o tome što znači odati počast pokojnicima na dostojanstven način, bez da zaboravimo osnovnu svrhu molitve i sjećanja na preminule.
- Zadušnice su dani kada se vernici okupljaju kako bi odali počast preminulim članovima porodice, kroz molitve, paljenje sveća i obavljanje parastosa. U srpskoj tradiciji, Zadušnice imaju duboko duhovno značenje, ali tokom godina su se razvili i određeni običaji, naročito kada je riječ o tome što se sve nosi na groblje. Tradicionalno, pored cveća i sveća, mnogi vernici na groblje donose hranu, a u nekim krajevima Srbije, običaj da se na grobu organizuju trpeze postao je gotovo svakodnevni prizor. Međutim, crkva upozorava da ti običaji nisu u skladu sa suštinom hrišćanskog pomena.
Otac Dušan, sveštenik, objašnjava da je osnovna dužnost vernika molitva za dušu preminulog. Na Zadušnicama, na grob se iznosi obarena pšenica, poznata kao koljivo, koje se prelije vinom, uz molitvu „Vječnaja pamjat”. Žito, simbol vaskrsenja, podseća nas na to da, kao što pšenica umire da bi dala novi život, tako i telo pokojnika nalazi svoj smiraj, ali duh živi. Uz pšenicu se donosi i hleb, pogača koja se lomi i razdaje prisutnima, a umočena je u med, što simbolizuje sladost večnog života. Međutim, sve ostalo – prekomerna hrana i piće – nema nikakve veze sa pomolom za pokojnika. Prekomerno ostavljanje hrane na grobu, kao ni previše gozbi, ne pripada pravoslavnoj tradiciji, osim ako se smatra da će siromasi doći i uzeti hranu.
- Crkva upozorava na to da, dok se tradicija darivanja hrane na grobu razvijala, s vremenom je došlo do prekomernog iznošenja hrane i pripreme obilnih daća, što je skrenulo pažnju s duhovne suštine pomena. Na Zadušnicama, umesto da se govori o pokojniku, njegovim dobrim delima i uspomenama, sve se često pretvori u obilan obrok, ispunjen ispraznim razgovorima i prepirkama.
Ovakve situacije ne samo da umanjuju značaj pomena, već i dovode do toga da se slavi nešto što nije u skladu s hrišćanskim učenjima. Prema tome, Crkva savetuje vernicima da se posavetuju sa svojim duhovnikom kako bi znali šta je u duhu vere i kako da organizuju pomen na pravi način, bez prekomernih običaja.
Sveštenici posebno naglašavaju da dostojanstvo treba biti iznad običaja. Sahrana i pomen trebaju biti čin molitve i sećanja, a raskošne gozbe ili pretjerivanje u alkoholu apsolutno su nedopustivi. Takvi običaji mogu izbrisati osnovnu svrhu Zadušnica, koja je sećanje na pokojnog člana porodice, ali i očuvanje tradicije u čistom, duhovnom obliku. Ovaj tekst nas podseća na to da je najvažniji deo svakog pomena molitva i sećanje, a sve ostalo što skreće pažnju sa tih vrednosti može biti smatrano nepoštovanjem prema pokojnicima i njihovim porodicama.
Zadušnice su prilika da se održi veza sa pokojnicima na najdostojanstveniji način, kroz molitvu, pažnju i poštovanje. Preterivanja u običajima ili luksuznim gozbenim trpezama mogu sakriti pravu vrednost ovih svetih trenutaka, zbog čega je važno da se, kako bi se sačuvala duboka duhovna vrednost pomena, vernici uvek posavetuju sa svojim sveštenikom i postupaju u skladu sa pravilima i učenjima crkve.
