U današnjem članku vam donosimo zanimljivu priču o gubitku, žalosti i pokušaju pronalaženja mira na mestu koje bi trebalo da bude samo podsećanje na prošlost.
- Iako mnogi ljudi ne vole da odlaze na groblja, za Andriju Bondašenka, milionera, ovo je mesto koje postaje njegovo utočište, ali i podsećanje na tragediju koju nije mogao da spreči.
Rano jutro u velikom gradu bilo je obavijeno gustim, teškim maglama koje su činile da se čitav svet oseća umorno. Andrija Bondašenko, koji je s težinom u koraku prolazio kroz tihu tišinu groblja, nosio je u rukama buket belih hrizantema. Pokušavao je da se seti svih lepih trenutaka koje je provodio sa svojim devojčicama, Alinom i Polinom, koje su nedavno stradale u strašnoj tragediji. Iako su prošli meseci, Andrija je svake subote dolazio ovde, postavljao cveće i upijao tišinu, pokušavajući da oseti bar trunku njihove prisutnosti. No, svaka poseta groblju samo je pojačavala njegov osećaj gubitka, a grobovi su mu delovali kao prazne, hladne ploče.
- Uprkos tome što je svakodnevno dolazio, osećao je da groblje nije pravo mesto za njega. Bilo je to tužno mesto, zagonetno i hladno, koje nije dozvoljavalo da se potpuno opusti i pomiri sa onim što je izgubio. On je dolazio iz ljubavi, iz želje da se priseti svojih voljenih, ali svaki put je dolazak ovde postajao teži. Ponekad se pitao, da li je to mesto, koje je ispunjeno samo tišinom, zaista imalo moć da sačuva duše njegove dece. Andrija je znao da nikada neće potpuno izbrisati ono što se desilo, ali pokušavao je da veruje da je ovo jedini način da nađe neki oblik unutrašnjeg mira.
Njegova svakodnevna rutina bila je jednostavna, dolazak na groblje, polaganje cveća i nekoliko trenutaka provedenih u tišini. I dok su mu oči bile pune suza, a srce slomljeno, nije mogao da izbegne osjećaj da grobovi nisu u potpunosti pripadali njegovim devojčicama. Možda je to bila samo njegova mašta, ali Andrija je osećao da postoji neka nepravilnost. Bez obzira na to što su policija i svi zvanični dokumenti tvrdili, otac je uvek znao da nešto nije u redu. Tada je pred crnim spomenikom, sa imenima njegovih devojčica ispisanim zlatnim slovima, Andrija nije mogao da obuzda emocije. Zatekao se na kolenima, prolazeći kroz svoja sećanja.
Sećanja na smeh svojih devojčica, na njihove male ruke koje su se stiskale uz njegovu majicu, na sve one trenutke koje su delovali kao savršenstvo. Ali onda je došao trenutak kada je sve to nestalo, trenutak kada je njegov svet potpuno srušen. Tragedija u kojoj su njegove devojčice nestale, u požaru koji je uništio njihov dom, ostavila je neizbrisiv trag. Nažalost, Andrija nije imao šanse da ih spasi, što je srušilo njegovu unutrašnju snagu. Sve što je mogao da uradi bilo je da dolazi na groblje, donese cveće i veruje da će tako, makar na trenutak, osetiti njihovu prisutnost.
- Skrivene suze bile su jedini dokaz tuge koju je nosio. U tom trenutku, dok je bio na kolenima, Andrija je pomislio da možda nije sam. U daljini su se čuli koraci. Bilo je to nešto nežno, gotovo nežno poput dečijih koraka. Okrenuo je glavu, brišući suze, i ugledao dečaka. Bio je prljav, siromašan, i delovao je kao neko ko je izgubio sve, baš kao i on. Dečak, sa kapom koja mu je padala na oči, stajao je i posmatrao ga, kao uplašeno mače koje ne zna šta da radi. Iako mu se činilo da ga dečak ne poznaje, Andrija je znao da mora da uradi nešto. Prišao je mu i pitao, sa nežnošću u glasu: “Izgubiš li se, mali?”
Nije znao zašto je postavio to pitanje, ali dečakov pogled, pun nesigurnosti, podsetio ga je na nešto što je znao, na bol koji je delio sa samim sobom. Dečak nije odgovorio odmah, samo je stajao tamo, posmatrajući Andriju, kao da je nečemu shvatio da se sve u njegovom svetu promenilo, baš kao i u Andrijinom. Ovaj susret sa dečakom, sa detetom koje je možda i izgubilo nekog, postao je trenutak koji Andrija nikada neće zaboraviti. U toj tišini, podno spomenika, Andrija je znao da su svi gubici slični, ali da je ljubav prema onima koje smo izgubili veća od svega.
U ovom trenutku, Andrija je shvatio nešto duboko. Nije bilo lako nositi gubitak, ali važno je ostati ljudski, pokazivati saosećanje i ljubav. Bez obzira na sve što je prošao, Andrija je znao da njegova srca nikada neće prestati da vole.
