Ema je na kiši ušla u pogrešan crni automobil, a onda shvatila da sedi između braće kojih se plašio ceo grad

Posle iscrpljujućeg radnog dana Ema je tokom snažnog večernjeg pljuska samo želela da što pre stigne kući. Kada je ispred poslovne zgrade ugledala crni automobil, bila je sigurna da je to taksi koji je upravo naručila, ali je nekoliko trenutaka kasnije shvatila da je greškom sela u vozilo braće Moreti, ljudi čije je ime u gradu izazivalo strah.

Ema je tog dana na poslu ostala mnogo duže nego što je planirala. Kao sekretarica u velikoj kompaniji često je imala obaveze koje su se produžavale i nakon završetka uobičajenog radnog vremena, ali te večeri zgrada se gotovo potpuno ispraznila pre nego što je uspela da završi sve što je imala.

Napolju je u međuvremenu počelo nevreme. Grmljavina je odjekivala između zgrada, a snažna kiša pretvorila je ulice u mutne površine kroz koje se jedva moglo videti. Pljusak je bio toliko jak da je Ema kroz prozore poslovne zgrade teško razaznavala čak i objekte sa druge strane ulice.

Kada je konačno ugasila računar, bilo je skoro deset sati uveče. Umorna i željna da što pre ode kući, uzela je telefon, naručila taksi preko aplikacije, obukla kaput i krenula prema izlazu ne želeći da provede još vremena čekajući u praznoj zgradi.

Jedan detalj bio je dovoljan da napravi kobnu zabunu

Aplikacija joj je pokazala da po nju dolazi crni automobil. Gotovo istovremeno, nedaleko od glavnog ulaza zaustavilo se skupoceno vozilo iste boje. Zbog guste kiše Ema nije pažljivije proveravala registraciju niti je razmišljala o tome da bi automobil mogao pripadati nekome drugom.

Stavila je torbu iznad glave kako bi se makar malo zaštitila od vode, istrčala iz zgrade i požurila do vozila. Otvorila je zadnja vrata, sela unutra i gotovo odmah rekla adresu na koju je želela da ide.

Muškarac koji je sedeo za volanom nije pokrenuo automobil. Polako je okrenuo glavu i preko retrovizora pogledao devojku koja se upravo smestila na zadnje sedište kao da tu potpuno prirodno pripada. Njegova reakcija Emi u prvom trenutku nije bila dovoljna da shvati šta je uradila.

Vozač ju je upitao da li je sigurna da je trebalo da uđe baš u taj automobil. Ema je, iscrpljena nakon dugog dana, odgovorila bez mnogo razmišljanja. Bila je uverena da razgovara sa vozačem taksija koji je došao po nju.

Na njegovu nedoumicu odgovorila je da je sigurna i zamolila ga da vozi nešto brže jer je veoma umorna. Muškarac joj nije odgovorio. Automobil je i dalje stajao na mestu, kao da vozač zapravo očekuje nekoga ko tek treba da stigne.

Tek tada je Ema uzela telefon. Pogled na aplikaciju bio je dovoljan da joj postane jasno da nešto nije u redu. Njen pravi taksi upravo se zaustavio sa druge strane ulice.

Shvatila je grešku i već se spremala da se izvini vozaču i izađe iz automobila. Da je uspela da otvori vrata nekoliko sekundi ranije, njeno veče verovatno bi se nastavilo sasvim drugačije. Međutim, upravo tada su se zadnja vrata otvorila gotovo istovremeno sa obe strane.

Dvojica muškaraca sela su pored nje, a Ema ih je odmah prepoznala

Sa njene leve strane ušao je mladi plavokosi muškarac. Sa druge strane pojavio se visok tamnokos čovek u crnoj majici. Obojica su bila potpuno mokra od kiše, ali nijedan nije pokazao naročito iznenađenje kada je ugledao nepoznatu devojku na zadnjem sedištu njihovog automobila.

Ema je pogledala prvo jednog, a zatim drugog muškarca. Nekoliko trenutaka bilo joj je potrebno da poveže lica sa imenima koja je već dobro poznavala. Kada je shvatila ko sedi pored nje, početna neprijatnost zbog pogrešnog automobila pretvorila se u strah.

Bili su to Aleks i Danijel Moreti. Braća su važila za neke od najuticajnijih ljudi u gradu, a njihovo poslovno carstvo obuhvatalo je građevinske kompanije, hotele, restorane i desetine skupocenih objekata. Za Emu njihova imena nisu bila nepoznata ni iz poslovnih razloga — radila je kao sekretarica u jednoj od kompanija koje su pripadale njihovom poslovnom sistemu.

Međutim, ono što je o njima slušala nije se odnosilo samo na poslove i imovinu. O braći Moreti kružile su zastrašujuće priče, a posebno se govorilo o starijem bratu Danijelu. Prema glasinama koje su se širile gradom, nije praštao izdaju i mogao je da pronađe čoveka čak i ako bi pokušao da se sakrije veoma daleko.

Aleks, plavokosi mlađi brat, prvi je reagovao na neočekivanu putnicu. Posmatrao ju je sa očiglednim zanimanjem, kao da ga situacija više zabavlja nego što ga zabrinjava.

— Oho, a ko nam je ostavio ovu lepoticu u automobilu?

Ema nije pokušavala ništa da objašnjava duže nego što je bilo potrebno. Brzo je rekla da je napravila grešku, da je njihov automobil pomešala sa taksijem i da odmah želi da izađe. U tom trenutku jedino joj je bilo važno da napusti vozilo pre nego što se dogodi bilo šta drugo.

Pokušala je da izađe, ali više nije imala slobodan put do vrata

Ema je posegnula prema kvaki, ali Aleks je sedeo sa jedne strane i nije se pomerao. Sa druge strane nalazio se Danijel. Bila je praktično smeštena između dvojice braće i nije mogla jednostavno da otvori vrata i izađe.

Strah je postajao sve jači. Počela je da ih moli da je puste i pokušala da ih uveri da slučajan ulazak u automobil neće imati nikakve posledice. Njene reči otkrivale su koliko je već sama pomisao na to sa kim sedi bila dovoljna da je preplaši.

Danijel nije odmah odgovorio. Dugo ju je i pažljivo posmatrao, što je Emi stvaralo još veću nelagodu. Njegov pogled odgovarao je upravo onome što je ranije slušala od ljudi koji su tvrdili da su ga upoznali — hladan, miran i dovoljno neprijatan da je teško bilo pretpostaviti o čemu razmišlja.

Ema nije znala da li su braća upravo završila neki sastanak, zašto ih je automobil čekao ispred zgrade niti zbog čega njen slučajan dolazak nisu dočekali sa većim iznenađenjem. Znala je samo da je trebalo da bude u taksiju koji je sada ostao preko puta, dok je ona sedela između dvojice ljudi od kojih je želela da se što pre udalji.

Danijel je zatim skrenuo pogled sa nje. Okrenuo se prema čoveku za volanom i izgovorio samo jednu kratku naredbu.

— Vozi.

Automobil je krenuo, ali niko nije želeo da joj kaže kuda idu

Vozač je poslušao bez pitanja. Automobil se pokrenuo i udaljio od poslovne zgrade, dok je napolju i dalje padala jaka kiša. Ema više nije imala mogućnost da jednostavno izađe i pređe ulicu do taksija koji je zaista naručila.

Nije razumela zašto je Danijel naredio vozaču da krene dok je ona još u automobilu. Do tada je njeno prisustvo bilo posledica obične zabune, a sada je situacija postala nešto sasvim drugo. Automobil se udaljavao, a ona nije znala ni gde je vode ni šta braća očekuju od nje.

Prestravljeno je postavila pitanje koje joj je u tom trenutku bilo najvažnije.

— Gde me vodite?

Odgovor nije dobila. Ni Aleks, ni Danijel, ni čovek za volanom nisu joj objasnili kuda automobil ide. Tišina je dodatno pojačavala strah jer Ema nije mogla da proceni da li je u pitanju neobična šala, pokušaj da je zastraše ili nešto mnogo ozbiljnije.

Još nekoliko minuta ranije njen najveći problem bio je pljusak i kasni završetak radnog dana. Planirala je da sedne u taksi, ode na Zelenu ulicu broj dvadeset četiri i završi veče kod kuće. Jedna pogrešna procena ispred ulaza u poslovnu zgradu potpuno je promenila situaciju.

Izvorna priča prekida se upravo nakon što automobil kreće, bez objašnjenja zbog čega su braća odlučila da Emu povedu sa sobom. Ne otkriva se gde su je odveli, šta su želeli od nje niti kako se završila noć koja je počela sasvim običnom greškom prilikom ulaska u vozilo.

Ema je u tom trenutku znala samo da njen pravi taksi više nije pored nje, da sedi između Aleksa i Danijela Moretija i da niko u automobilu ne želi da odgovori na njeno pitanje. Ono što je počelo kao nekoliko sekundi nepažnje usred snažnog pljuska pretvorilo se u vožnju čiji cilj nije znala.