Kvaka, kako su ga svi znali i zvali, rođen je 1939. godine, a muziku je zavoleo još kao dječak. Njegov glas mogao je da razgali kafanu, da rasplače i najtvrđe srce, da spoji ljude u pesmi i emociji. A kad je u 34. godini snimio svoju najpoznatiju ploču sa pesmom „Pođimo u krčmu staru“, sve se promijenilo. Pesma je postala ogroman hit, a tiraž od 400.000 primjeraka za ono vrijeme bio je pravi podvig. I ne samo tiraž – nego i ono što je ta pesma značila ljudima.
Znaš ono kad neko od malih nogu zna čemu je suđen? Kad se rodi s darom koji se ne može sakriti, pa mu cijeli život piše muzika, nota po nota… E tako je bilo i s Borom Spužićem Kvakom. Čovjek je pevao dušom, ne samo glasom. A taj glas – to nije bio običan glas, to je bio dar, božiji poklon. I baš taj dar, koji mu je doneo slavu, na kraju mu je i najviše bio oduzet.
Njegovi nastupi bili su doživljaj. Nije to bilo samo pevanje – to je bilo pričanje priče kroz ton, kroz tugu, kroz radost, kroz sve što narod nosi u grudima. Kvaka je postao jedan od najvoljenijih pjevača, a njegove pjesme su se slušale i pamtilo ih se napamet. „Najteže je, druže moj“, „Nezahvalna žena“, „Najlepša uspomena“, „Neverna ljubav“ – to nisu bile samo pesme, to su bili ispovijesti kroz stih.
Ali, kako to u životu obično biva – tamo gdje je svetlost, tu vreba i tama. Godine 1997., Kvaka je doživeo moždani udar. U trenutku je izgubio ne samo pokret, već ono najgore – glas. Onaj glas koji ga je hranio, proslavio, koji je bio sve što jeste. Desna strana tijela bila mu je potpuno oduzeta, i više nije mogao da stoji na bini, da peva, da bude ono što je bio čitavog života.
U tim trenucima, kad je zdravlje otišlo, kad su aplauzi utihnuli, pokazalo se koliko je život surov. Zaboravljen od mnogih, on je ostao u tišini svog doma, uz suprugu Ranku, koja mu je bila sve – negovateljica, saputnica, jedina ruka spasa. Ranka ga je podizala, okretala, hranila, brisala mu suze koje se nisu čule, ali su stalno tekle.
Jednom prilikom, godinama pre bolesti, Kvaka je rekao novinaru: „Među pevačima nemam puno prijatelja. Gledam ih i osećam maske.“ Kao da je slutio da će jednog dana ostati sam, da će se sve te „velike kolege“ povući kad ne bude više koristi. I upravo tako je i bilo.
Kvaka nije imao savršen privatni život – brakovi su mu pucali, razišao se sa ženama, ali nikad sa muzikom. Imao je djecu, ali je znao da najvjernije „dijete“ koje mu je ostalo – jeste muzika.
Početke je gradio s Budimirom Bucom Jovanovićem, a pjesme kao što su „Dođi ublaži bol srca mog“ i „Oj Dunave plavi“ danas su dio muzičkog nasleđa, nešto što ostaje i kad čoveka više nema.
Iako je njegov kraj bio tih i tužan, Kvaka je ostao legenda narodne muzike. Njegove pjesme i dalje žive, puštaju se na radiju, pevaju se po slavama, kafanama, i među prijateljima kad duša zatreperi. U svakom glasu koji pokušava da ga dosegne, čuje se koliko je bio poseban.
Na kraju, otišao je bez onog što mu je bilo najviše, ali s nečim mnogo većim – ostao je u srcima ljudi. Jer, kad čovjek peva srcem, onda ga pamte i oni što ga nikad nisu vidjeli uživo. A Kvaku će pamtiti generacije, kao glas koji je znao da peva i kad boli.
