U današnjem članku pričamo o Zlati Petković, jednoj od najlepših i najpoznatijih glumica bivše Jugoslavije, čija je karijera i život ostavio dubok trag u našoj kulturi. Zlata je svoju glumačku karijeru započela vrlo rano, još pre upisa na fakultet, u filmu “Bubašinter” Milana Jelića.
Već sa samo 17 godina, 1971. godine, osvojila je prestižnu titulu Mis Jugoslavije, a iste godine u Tokiju je dobila i priznanje za Mis fotogeničnosti. Ipak, njena velika želja bila je gluma, zbog čega je upisala Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, gde je studirala u društvu poznatih glumaca poput Bogdana Diklića i Snežane Savić.
- Veoma mladalačka i hrabra, Zlata je sa samo 19 godina postala majka svog prvog sina, Gvozdena. Svoj trudnički period na fakultetu skrivala je od profesora, bojeći se da će biti izbačena, ali zahvaljujući svom trudu i predanosti uspevala je da pohađa nastavu i polaže ispite čak i dok je bila trudna. Kako je sama ispričala, jednom prilikom, u šestom mesecu trudnoće, profesorka ju je ipak otkrila, ali joj je zbog izuzetne spremnosti dala najvišu ocenu. Sin Gvozden rođen je iz veze sa fakultetskom ljubavi, sa kojom je bila u braku deset godina, uprkos protivljenju roditelja zbog njene mladosti.
Kasnije je Zlata uplovila u brak sa muzičarem Aleksandrom Sanjom Ilićem, s kojim je dobila drugog sina, Andreja. Sa Sanjom je ostala do kraja svog života, gradeći s njim skladan i trajan porodični odnos.
Kroz svoju karijeru ostvarila je mnoge značajne uloge, ali publika je najviše pamti kao Mariju iz legendarne serije “Otpisani” i kao Lepu u filmu i seriji “Grlom u jagode”. Zlata je sama govorila kako je upravo uloga Marije donela veliku popularnost, ali i donela izazove. Bila je prepoznata i volela, ali to ju je, s druge strane, i ograničilo jer su je režiseri dugo videli samo kroz taj lik, zbog čega su je retko pozivali na nove uloge. Iako joj je takva situacija bila frustrirajuća, ona je ostala verna svojim principima i birala samo one uloge koje su joj zaista značile.
Zlata je govorila i o tome kako je odbijala mnoge ponude jer nije želela da svoj talenat i karijeru prepusti kvantitetu, već kvalitetu. Posvetila se pozorištu i putujućim trupama, radeći u skladu sa svojim željama i potrebama, a ne pritiskom javnosti ili televizije. „Nikada nisam jurila ni za čim“, rekla je, naglašavajući da je za nju bilo najvažnije da radi ono što voli i što joj prija, a ne da samo bude prisutna na malim ekranima.
- Suprug Sanja Ilić je u intervjuima često isticao njenu posvećenost porodici iznad svega. Prepričavao je kako je Zlata želela da ostane osoba čije će vrednosti biti usmerene na decu, muža i dom, a ne samo na karijeru. Rekao je da je mogla da ima mnogo veću karijeru, ali nije htela da se kompromituje i da radi stvari koje nisu bile u skladu sa njenim moralnim načelima.
Zlata Petković je preminula 2012. godine nakon teškog moždanog udara. Dugo se borila sa visokim krvnim pritiskom, a njen suprug bio je uz nju do poslednjeg trenutka. Kako je Sanja jednom rekao, njihova ljubav trajala je 30 godina, a njen iznenadni odlazak bio je velika tuga za njega i celu porodicu. Lekari su je držali u veštačkoj komi, ali nažalost, nije bilo spasa.
Ljubav sa Sanjom Ilićem, poznatim muzičarem i frontmenom grupe Balkanika, bila je neprekidna i snažna sve do njene smrti, a njihova veza krunisana je sinom Andrejem, koji danas vodi uspešnu karijeru u muzičkoj produkciji. Andrej Ilić je jedan od vlasnika poznate produkcije IDJ Videos, nastavljajući porodični umetnički pečat.
Nakon Zlatine smrti, Sanja je posvetio snagu i pažnju sinu, nastojeći da ga podrži i usmeri na pravi put. U intervjuima je otvoreno govorio o svojim gubicima, ističući da su mu srce povredile ne samo Zlatina smrt, već i smrt njegovog najboljeg prijatelja i kolege Petra Jovičića Trte. Sanja Ilić preminuo je 7. marta 2021. godine od posledica bolesti COVID-19, ostavljajući za sobom bogatu muzičku i emotivnu ostavštinu.
Zlata Petković ostaje upamćena ne samo po svojoj izuzetnoj lepoti, već i po nepokolebljivom stavu prema životu i karijeri. Bila je žena koja je svoje prioritete jasno znala i sledila ih je bez kompromisa. Njena karijera, iako uspešna, nije bila centar njenog sveta – porodica, ljubav i lična sreća zauzimali su uvek prvo mesto. Tako je ostavila neizbrisiv trag u istoriji jugoslovenske i srpske kulture, kao simbol hrabrosti, dostojanstva i istinske umetničke posvećenosti.
