Nikada nisam mogla ni da zamislim da će trenutak kada će moja ćerka steći bogatstvo postati trenutak kada ću izgubiti svoje dete. Stajala sam, potpuno mokra od kiše, ispred luksuzne vile, gledajući trake agencije za nekretnine koje su visile sa strane.
- Kiša je ledeno udarala u moje obraze, ali to nije bilo ono što me stvarno bolelo – boleo me je njen glas. „Nećeš videti ni cent mog novca, veštice!“ te reči su odjekivale u mom srcu i duši.
Moj kofer je pao na beton. Spakovala sam ga pažljivo tog jutra, nadajući se da ćemo konačno, posle toliko godina, živeti u miru. Rasuo se po njenom savršeno uređenom prilazu: čarape, donji veš, stara bluza koju sam nosila dok sam čuvala njene sinove. Moja stara četkica za zube otkotrljala se do šahta, kao da i ona zna da tu više nisam dobrodošla. Iza nje, na vratima, stajao je njen novi dečko – ruke prekrižene, sa podsmehom na licu. Nije bilo vikanja, ni plača. Samo sam skupljala stvari, jednu po jednu, osećajući kako me kiša tera da idem.
- Ćutke sam uzela kofer i otišla niz ulicu. Verovala je da ću se vratiti, moliti, možda čak biti zahvalna i uzeti neki dinar. Nije znala da je napravila veliku grešku. Nije proverila ime na tiketu. Nedelju dana kasnije, sedela sam u banci, u toploj kožnoj fotelji, dok je službenica preda mnom proveravala podatke. „Gospođo, čestitamo. Ovaj tiket je registrovan na vaše ime. Potpis se podudara. Novac će biti prebačen na vaš račun u roku od 48 sati.“
Srce mi je brže kucalo, ali nije bilo zbog radosti zbog novca. To je bio trenutak kada sam shvatila da postoji pravda. Taj tiket sam zapravo ja kupila. Bila je to nedelja, a ona je kasnila na posao. Zastala sam u prodavnici, uzela mleko, a onda sam odlučila da kupim tiket „za sreću“. Kad su izvučeni brojevi, moja ćerka je bila ta koja je prva pogledala tiket i pobedila. „Pobedili smo!“ vrisnula je. Nisam ni stigla da uzmem tiket u ruke, ona ga je sakrila i narednih dana sve preuzela – intervju za novine, kupovinu vile. Sada sam, međutim, gledala svoj novi bankovni izvod i osećala da se moje dostojanstvo vraća.
Sutradan, dok sam pakovala stvari u malom stanu koji sam iznajmila, telefon je zazvonio. Na ekranu je bilo njeno ime. Nije se javila. Pet puta, deset, dvadeset puta. Sledećeg dana došla je pred stan, lupala na vrata. „Mama! Molim te, izađi!“ čula sam njen glas kroz vrata. „Mislila sam… mislila sam da je novac moj. Nisam proverila…“ Otvorila sam vrata. Njeno lice bilo je natečeno od suza. „Potrošila sam skoro sve na kuću i kola,“ šapnula je. „A sada kažu da je novac tvoj. Hoćeš li mi pomoći?“
- Pogledala sam je dugo, ne znajući šta da kažem. Na kraju sam spustila pogled. „Pomoći ću unucima,“ rekla sam hladno. „Njima nikada neću uskratiti ništa. A ti… ti ćeš morati da naučiš kako je to kad te neko odbaci.“ Zatvorila sam vrata. I tek tada su mi suze krenule – ali ove su bile suze olakšanja, ne bola.
U narednim mesecima, kupila sam manju kuću, otvorila štedni račun za školovanje svojih unuka, a, iako nisam zabranila ćerki da dolazi, više nisam trčala da je spasavam. Godinu dana kasnije, na rođendanu mog najstarijeg unuka, prišla mi je tiho, suznih očiju. „Izvini, mama. Sada znam koliko sam te povredila.“
- Nasmešila sam se i zagrlila je. „Nije kasno da popraviš sve. Ali znaj – od tog dana više nisi dete koje može da viče na mene. Ti si odrasla žena i vreme je da preuzmeš odgovornost.“ Te večeri, prvi put za dugo vremena, zaista smo bile porodica. Novac je bio samo papir. Lekcija koju smo obe naučile bila je neprocenjiva.
