Porođaj bi trebalo da bude trenutak radosti i povezivanja. To je trenutak kada žena na svet donosi novi život i kada bi trebalo da bude okružena ljubavlju i razumevanjem. Nažalost, za mnoge žene to nije tako. Umesto podrške, mnoge se suoče sa sumnjom, hladnoćom i nepoverenjem – upravo onda kada su najranjivije. Tako je bilo i u mom slučaju.
- Od trenutka kada sam postala majka, sve se promenilo, ali ne na način na koji sam se nadala. Umesto toplog osmeha i otvorenog zagrljaja, dočekala me je hladnoća moje svekrve. Prvi susret s njom nakon porođaja bio je šokantan. Umesto reči podrške, rekla je nešto što mi je zaledilo krv u venama: „Mala ne liči na mog sina.“
U tom trenutku sam držala svoju novorođenu ćerku u naručju, još uvek iscrpljena, fizički slomljena, ali emotivno uzdignuta jer sam postala majka. Sve što sam želela bilo je da taj trenutak podelim s onima koji bi trebalo da budu uz mene. Umesto toga, rečenica koju sam čula zabila mi se u dušu.
- Isprva sam pomislila da je to možda nespretnost, nervoza, ili samo nespretan pokušaj da izrazi osećanja. Međutim, brzo sam shvatila da to nije bio slučajan komentar. Danima nakon izlaska iz bolnice, svekrva je počela da dolazi bez najave. Dolazila je gotovo svakodnevno, s neprestanim komentarima na izgled bebe – „ima tuđe oči“, „neobičnu boju kože“, „ne liči na porodicu“. To nije bila radoznalost, to je bio sud, presuda, i konstantno podmetanje sumnje.
Posebno teško bilo mi je slušati šaputanja. Čula sam je kako u tišini razgovara sa svojim sinom, mojim partnerom, i predlaže mu da urade test očinstva, „čisto da budu sigurni“. Iako iscrpljena i emotivno ranjiva, pokušavala sam da zadržim mir. U meni je rasla teskoba, ali nisam imala snage da se konfrontiram. Osećala sam se kao da me posmatraju pod mikroskopom.
- Vrhunac njenog zadiranja u moj prostor bio je trenutak kada je bez kucanja ušla dok sam dojila dete i rekla: „To mleko ti nije hranljivo, ne napreduje beba. Trebalo bi da joj damo adaptirano.“ Njeno „trebalo bi da razmislimo“ značilo je da sebe vidi kao odlučujući autoritet u odgoju mog deteta. Tada još nisam imala snage da odgovorim. Samo sam okrenula glavu i ćutala, gutajući knedle.
Umesto da taj prvi period bude pun bliskosti i zajedništva, on je postao niz emocionalno iscrpljujućih dana. Svaki pogled, svaka reč bila je prožeta sumnjom i hladnoćom. Nisam znala kako da se postavim, bila sam mlada majka koja se tek snalazila u ulozi, a istovremeno sam morala da se branim od otrovne atmosfere.
- U toj borbi, spas su mi pružile moja majka i bliske prijateljice. Njihova podrška bila je ono što me sačuvalo od potpunog emotivnog sloma. Vremenom, naučila sam da granice moraju da postoje. Naučila sam da imam pravo na prostor, na mir, na reč.Danas, kada pogledam svoju ćerku – celim bićem nalik svom ocu, i po osmehu, i po pogledu, i po sitnim navikama – znam da nisam imala razloga za strah. Ona je deo nas, naš odraz, naš smisao. I sada više ne ćutim.
Moja svekrva više ne ulazi bez kucanja. Naučila sam da postavim granice, da kažem „ne“, da zaštitim i sebe i svoju ćerku. Porođaj je bio početak jednog novog poglavlja, ne samo majčinstva, već i lične snage koju ranije nisam ni znala da imam.
Ne postoji veća slabost od toga da ranjivu ženu napadneš kada joj je najteže. Ali ne postoji ni veća snaga od one koju u sebi pronađe kada više ne pristaje na tišinu.
