Danas Srpska pravoslavna crkva sa vernicima širom sveta obeležava praznik posvećen Svetim 45 mučenika iz Nikopolja, ljudima čija vera i hrabrost ni vekovima kasnije nisu zaboravljeni. Njihova priča svedoči o bezgraničnom poverenju u Boga i nepokolebljivosti pred najvećim stradanjima.
- Sve se zbilo u vreme cara Likinija, vladara istočnih delova Vizantijskog carstva, poznatog po nemilosrdnim progonima hrišćana. Njegova vladavina u četvrtom veku obeležena je brojnim surovim kaznama nad onima koji su odbijali da se odreknu Hrista i poklone rimskim bogovima. Upravo u takvim okolnostima, u Jermenskom Nikopolju, grupa vernika odlučila je da jasno i bez straha prizna svoju veru.
Pred carevog namesnika Lisija stupio je sveti Leontije, praćen odanih prijatelja, i smelo izjavio: „Mi smo hrišćani.” Njihova odlučnost da se ne odreknu Hrista zapanjila je Lisija. Ipak, želeći da ih uplaši, on ih je upitao: „Gde je vaš Hristos? Nije li bio raspet i umro?” Na to mu je Leontije odgovorio rečima koje su i danas zapamćene: „Ako znaš da je naš Hristos umro, znaj i to da je vaskrsao iz mrtvih i uzneo se na nebo.”
Lisija je njihova rešenost razgnevila. Naredio je da budu okrutno bičevani i potom bačeni u tamnicu, gde su danima ostali bez hrane i vode. Uprkos tome, njihova vera nije pokolebana. Dobrodušna hrišćanka po imenu Vlasijana krišom im je donosila vodu i provlačila je kroz mali otvor na prozoru tamnice, nadajući se da će im barem malo olakšati patnju.
- U najmračnijim trenucima, dok su iscrpljeni i bolni sedeli u hladnoj tamnici, prema predanju im se ukazao anđeo Božji. Njegov dolazak bio je znak utehe i ohrabrenja, podsećajući ih da ih Bog nije zaboravio ni na pragu smrti. Na sledećem suđenju, desilo se nešto neočekivano – dvojica tamničara, duboko ganuti verom zatočenih hrišćana, izjavili su da su i sami primili Hrista. Njima su se pridružili i drugi koji su svedočili njihovoj hrabrosti, pa se broj mučenika povećao na 45 ljudi, spremnih da za veru polože život.
Lisije je potom izrekao strašnu presudu. Naredio je da im najpre budu odsečene ruke i noge, a zatim da njihova tela budu bačena u oganj. Ova surova kazna doslovno je sprovedena, ali njihova duhovna snaga ostala je neslomljiva. Prema crkvenom predanju, duše mučenika uznele su se ka Gospodu, zadobivši večni život i mesto u carstvu nebeskom. Ovaj događaj zbio se 319. godine i od tada se njihov spomen sa pobožnošću čuva.
- Danas, sećajući se njihove žrtve, vernici odlaze u crkve, pale sveće i mole se za istrajnost u veri. Ovaj praznik ima poseban značaj jer podseća na to koliko je vera u Hrista bila važna čak i u trenucima kada je izbor bio život ili smrt. Mnogi vernici veruju da molitva ovim mučenicima može pomoći u prevazilaženju teških trenutaka i jačanju sopstvene duhovnosti.
Mučeništvo u hrišćanstvu oduvek se smatralo najvišim izrazom ljubavi prema Bogu. Ono simbolizuje spremnost da se sve zemaljsko žrtvuje za večni život. Priče poput ove prenose se s generacije na generaciju ne samo kao deo vere, već i kao opomena koliko snage može pružiti čista savest i postojanost u uverenju.
- U savremenom svetu, gde iskušenja imaju drugačije oblike, ovakvi primeri i dalje služe kao inspiracija. Dok se tadašnji hrišćani suočavali s mačem i ognjem, današnji vernici bore se sa sumnjama, pritiscima i modernim izazovima koji ponekad na suptilan način udaljavaju čoveka od duhovnog života. Upravo zato, ovaj praznik ima i savremenu poruku o snazi unutrašnje vere i hrabrosti da se ostane dosledan sopstvenim vrednostima.
Sećajući se Svetih 45 mučenika iz Nikopolja, vernici danas ne samo da odaju počast njihovoj žrtvi, već i osnažuju svoju veru. Na današnji dan, crkve su mesta tihe molitve, dok miris tamjana i svetlost sveća bude u ljudima osećaj povezanosti s onima koji su pre više od 1.700 godina postradali za Hrista. Njihova priča ostaje večna i kao svetionik vodi sve one koji traže nadu u svetu punom izazova.
