U današnjem članku vam donosimo jednu zanimljivu priču koja pokazuje koliko ljubav može da izdrži i vreme, i ratove, i tuđi zaborav, ali nikada svoj sopstveni.
- Ovo je ispovest Zehre, žene koja je verovala da je jedna mladalačka ljubav ostala zatrpana u prošlosti, sve dok joj se sudbina nije odlučila ponovo obratiti nakon gotovo tri decenije. Priča je topla, iskrena i prepuna emocija — podsjetnik da neke veze ne prekida ni život, ni udaljenost, ni godine tišine.
Zehra i Filip upoznali su se kao srednjoškolci u Gimnaziji u Zadru. Bila su to vremena kada mladost još nije bila opterećena granicama, etničkim podelama i strahovima. Ona — ćerka oca Hrvata i majke muslimanke, on — mladi Hrvat, pun života i vedrine. Njihova ljubav bila je jednostavna, nevina, sačinjena od poruka na papirićima, dugih razgovora na klupama i pogleda koji govore više od reči. Filip je umeo da je nasmeje čak i kada svet oko njih nije bio nimalo vedar, a ona je u njemu prvi put osetila sigurnost kakvu dotad nikada nije poznavala.
- A onda je počeo raspad Jugoslavije. Rat ih je zatekao nespremne, baš kao i njihove porodice. Strah je ušao u domove, a rastrzane države počele su da vuku granice i po ljudskim životima. Zehrini roditelji, uplašeni zbog njenog porekla i opšte nestabilnosti, doneli su odluku: sele se u Australiju. Zehra je znala da odlazak znači prekid, ali nije imala snage da to Filipa pogodi ravno u grudi. Umesto hrabrog razgovora, napisala mu je dve kratke reči na papiru: „Selim se.“
U tom trenutku, njihov svet se zaledio. Filip je, pokušavajući da razume, izgovorio rečenicu koja će kasnije dobiti nadrealnu težinu: „Budalice jedna, ja ću te naći i na kraj sveta.“ Nisu ni znali koliko će te reči postati istinite.
Nekoliko meseci kasnije, Zehra je bila u Sidneju. Novi život bio je pun izazova: jezik, škola, prilagođavanje, sve je moralo od početka. Sati učeći, noći provedene u tišini, ali srce je ostajalo na obali Zadra. Slala je pisma Filipu, ona duga, pažljivo pisana, sa adresom i brojem telefona. Odgovor nikada nije stigao. Nijedno slovo, nijedna tačka, nijedan trag. Uskoro je poverovala da je rat progutao i njenu ljubav.
U jednoj svojoj emisiji, novinari RTS-a često podsećaju da ratovi ostavljaju najveće ožiljke upravo na međuljudskim odnosima — prekidaju veze koje bi u miru izdržale svaki izazov. Upravo je Zehra osetila tu istinu: kontakti su se raspadali, adrese menjale, ljudi nestajali u vrtlogu događaja na koje niko nije imao uticaja. (Izvor: RTS – društvo i ratne priče).
- Godine su prolazile. Zehra je odrasla, izgradila karijeru, prošla kroz dva braka i nastavila život koji je spolja delovao stabilan. Ali u tišini noći, uvek bi se pitala — gde je on? Da li je živ? Da li se seća? Da li je njihove mladalačke dane zakopao negde duboko ili ih čuva kao ona? Kada je od prijateljice Hane čula da je Filip postao lekar i radio širom regiona, srce joj je ponovo zaigralo između nade i bola. Toliko blizu — a tako nedostupan.
U jednom od svojih tekstova, Blic Žena piše kako neke ljubavi ne nestaju uprkos vremenu, već se pretvore u tihi deo čovekovog identiteta, uspomenu koja greje, ali i boli. Upravo to objašnjava Zehrinu istrajnost — nije tragala za Filipom iz očaja, već iz želje da makar jednom čuje gde je i šta je od života napravio. (Izvor: Blic Žena – emotivne životne priče).
Tražila ga je preko društvenih mreža, starih kontakata, poznanika iz škole — bez uspeha. Svaki neuspeli pokušaj bio je udarac, ali nada nikada nije usahnula. A onda, skoro tri decenije posle rastanka, desilo se ono što ne bi poverovala ni da je čula u nekom filmu: stigao joj je e-mail iz duševne bolnice u Zagrebu. Prva rečenica bila je: „Budalice jedna, ja ću te naći i na kraj sveta.“ Srce joj je stalo — to je bio on.
U mejlu je objasnio da je načelnik bolnice, da je uspešan, da pamti sve, i da je pronašao njen kontakt. Razdvojila ih je sudbina, ali ih je spojila ista ona rečenica koja je nekad izgledala kao tinejdžerska šala. Dogovorili su da, ako život dopusti, sednu na kafu i razgovaraju. Bez velikih obećanja, bez pritiska, bez prenaglašenog romantizovanja — samo dvoje ljudi koji su preživeli vreme.
- U jednoj reportaži koju prenosi Dnevni Avaz, psiholozi tvrde da postoje ljubavne veze koje se, i nakon decenija tišine, mogu obnoviti makar kao emotivna bliskost, kao prostor razumevanja i topline. Upravo to se, čini se, otvorilo Zehri i Filipu — mogućnost da zatvore krug. (Izvor: Dnevni Avaz – psihologija i odnosi).
Zehra danas kaže da ne zna šta će njihov susret doneti. Možda će to biti prijateljstvo. Možda kratka kafa. Možda priča koja će ostati u jednom danu, ili priča koja ponovo počinje. Ali jedno zna — ljubav koja je preživela rat, okeane i 27 godina tišine, zauvek je deo nje. To je dokaz da ono što je iskreno i duboko ne nestaje, čak ni kada život krene svojim nemilosrdnim putem.
„Budalice jedna, ja ću te naći i na kraj sveta“ — više nije samo sećanje iz jedne zadarske klupe.
To je postala istina dokazanja da neke ljubavi, pa makar bile uspomena, ostaju večne.
