Klaudija je ustala rano, umorna, ali bez prava na predah. Od smrti svog muža, živela je u stalnoj žurbi, svakodnevno boreći se sa izazovima života. Njen četvorogodišnji sin, Renata, spavala je još uvek, grleći plišanog medu.
- Klaudijino srce bilo je ispunjeno tugom jer je morala da je vodi sa sobom, znajući da su vrtići preskupi, a ona nije imala nikog drugog.Nakon što je pripremila ovsenu kašu za devojčicu i sebi skuhala kafu, Klaudija je ponovo pomislila na svog poslodavca, gospodina Leonarda. Svaki put kada bi ga morala obavestiti da će Renata biti s njom, osjećala je nelagodnost, kao da je tražila milost koju nije zaslužila. U 7 sati su krenule zajedno, s rancima na leđima. Autobus je bio prepun i putovanje je trajalo četrdeset minuta, a Renata je sve pažljivo posmatrala.
Kada su stigle u bogatu četvrt, Klaudija je osjećala čudnu nelagodu. Prolazile su pored ulica sa impozantnim kapijama i dvorištima koja su izgledala kao da su izašla iz bajke. Stražar Žoze im je otvorio kapiju sa osmijehom, a Klaudija je opet osjećala grč u stomaku ulazeći kroz službeni ulaz vile. Renata je sela u kut kuhinje i počela da crta, dok je Klaudija počela sa svojim obavezama.
No, nešto neobično se desilo. U 8:15, začuli su se tihi koraci niz stepenice. Klaudiji je srce preskočilo kad je ugledala gospodina Leonarda. Nije očekivala da će sići tako rano. Leonardo je sišao, obučena u tamno odelo, šoljicu espressa u ruci, i Klaudija je naglo odložila krpu, obrisala ruke o kecelju, nadajući se da neće primetiti Renatu. Ali bilo je već kasno.
- Njegove oči su se spustile na malu devojčicu koja je sedila na pločicama i pažljivo bojala sunce na papiru. Renata je podigla pogled, nasmešila se i bez trunke straha rekla: „Mama, ovaj čovek liči na princa iz bajke!“ Sala je utihnula, a Klaudija je osjetila da joj obrazi gore. Ispričavala se gospodinu Leonardu, govoreći kako nije imala nikog da ostavi dete.
No, iznenađujuće, Leonardo je samo podigao ruku, prekidajući je. Njegovo obično ozbiljno lice omekšalo je. Prišao je stolu i pogledao Renatin crtež. „Ti si umetnica?“ upitao je blago. Renata je klimnula glavom. „Pravim sunce za mamu, da joj bude toplo kad radi.“ Klaudija je srce bilo na mestu, jer nije očekivala da će Leonardo reagovati tako.
Zaista je bilo neočekivano da Leonardo nije reagovao onako kako je Klaudija strahovala. Njegov odgovor je bio daleko od osude. Zamišljeno je gledao crtež i upitao: „Koliko imaš godina?“ Renata je ponosno odgovorila: „Četiri. Ali znam da napišem svoje ime.“ Tada je uzeo olovku i nespretno napisala svoje ime: R-E-N-A-T-A. Leonardo je prvi put nasmešio. „Impresivno,“ rekao je. „Mnogi stariji to ne umeju.“
Klaudija je bila zatečena njegovom reakcijom, a Leonardo je nastavio razgovor s njom. „Zašto se izvinjavate? Vidim samo devojčicu koja voli svoju majku,“ rekao je, pomalo iznenađen njenim osećajem krivice. Klaudija je odgovorila: „Jer sam mislila da ćete me otpustiti. Nemam koga drugog. Radim koliko mogu, ali vrtić ne mogu da priuštim. Ona nema nikoga osim mene.“
- Leonardo je nekoliko trenutaka ćutao. Onda je podigao Renatin crtež i pogledao ga kao da u njemu vidi nešto mnogo vrednije od papira. Tada je rekao: „Znaš, i ja sam odrastao samo sa majkom. Ona je čistila kancelarije dok sam ja učio. Sve što sam postigao… počelo je od njenog truda.“ Klaudija je progutala knedlu, jer nikada nije čula Leonarda da priča o svom privatnom životu.
Renata je prišla Klaudiji, uhvatila je za ruku i rekla: „Mama je najbolja na svetu, ali mnogo je umorna.“ Leonardo je onda ponovo pogledao Klaudiju. „Koliko dugo radite ovde?“ pitao je. „Dve godine,“ odgovorila je tiho. Zatim je upitao: „I nikada niste tražili pomoć?“ Klaudija je priznala: „Ne smem da tražim. Ljudi ne vole kad si slab.“
Na to, Leonardo je pozvao Žozea, stražara. „Od danas, za gospođu Klaudiju i njenu ćerku Renatu, obezbedi posebnu prostoriju. Mala će imati svoj kutak, sa knjigama i igračkama. Ako majka mora da radi, dete ne treba da pati.“ Klaudija je bila u šoku. „Ali, gospodine… ja ne mogu to da platim.“ Leonardo je odgovorio mirno: „Nema potrebe da plaćate. Ovo je moj dom. Moj posao je da se pobrinem da u njemu vlada dostojanstvo.“
- Renata je prišla, zagrlila Leonarda i rekla: „Hvala, princu iz bajke!“ Smeh je ispunio prostoriju, a Klaudija je gledala sa suzama u očima, ne verujući u sve što se dogodilo. Leonardo se nagnuo i rekao: „Zahvalite se svojoj ćerki. Ona me je podsetila na ono što sam zaboravio — da su najvredniji ljudi često oni koji misle da nemaju ništa.“
Tog dana, dok je Renata crtala sunce, a Klaudija osećala olakšanje koje nije imala godinama, Leonardo je znao da je u njegovoj kući došlo do promene. Nije to bio luksuz, bogatstvo, već prisustvo majke i njene ćerke koje su uneli toplinu koju nijedan novac ne može da kupi.
