Sve je počelo 1989. godine na moru, u Herceg Novom, kada su se Goca Božinovska i Zoran Šijan, tada mladi kik-bokser, upoznali. Bila je to ljubav na prvi pogled – vatrena i sudbinska. Toliko jaka da ju je Zoran već nakon drugog izlaska zaprosio. Njihova ljubav krunisana je rođenjem dvoje dece – ćerke Zorane i sina Mirka. Goca je u Zoranu gledala ne samo kao u muža, već kao u oslonac, zaštitnika, stub svoje kuće.
- Ali, život je znao da joj preokrene planove. Godine 1996., u trenutku kada je mislila da je sve kako treba, dogodilo se ono što nijedna žena ne želi ni da zamisli – muž ju je napustio. I ne zbog nepoznate žene, ne zbog prolazne avanture, već zbog komšinice i prijateljice po imenu Gorana.
Ta izdaja nije bila obična. Bila je kao udarac ispod pojasa. Goca je vjerovala toj ženi, otvarala joj vrata kuće, srce i dušu. A onda joj je ona ne samo uzela muža, već i s njim zasnovala porodicu, dobila sina.
– “Ta žena mi je uništila porodicu. U stvari, uništila mi je ceo život.” – rekla je Goca jednom prilikom za medije. Iako ranjena i slomljena, nije pala. Naučila je da ne troši više emocije na ono što boli. – “Praštala sam, pa tako i njoj. Oprostila jesam, ali zaboravila nisam.”
I dok je nosila teret izdaje i bola, sudbina joj je pripremila još jedan udarac. Tri godine kasnije, tačnije 27. novembra 1999. godine, njen bivši muž Zoran Šijan brutalno je ubijen. U centru Beograda, dok je sedeo u svom automobilu i čekao zeleno svetlo, na njega je pucano iz drugog auta. Poginuo je na licu mesta. Ubica nikad nije pronađen. Ta rana, iako vremenski daleka, ostala je otvorena – ne samo za Gocu, već i za njegovu decu.
Ali, ni tu mukama nije bio kraj.
Nakon Zoranove smrti, Gorana je tužila Gocu, tražeći trećinu kuće u Surčinu. Žena koja joj je razorila brak, sad je htela i deo nasledstva. No, tada se pojavio Mirko Šijan, Zoranov otac, i presudio – odlučio je da kuću ostavi Goci i njenoj deci, a Gorani i njenom sinu dodelio stan na Bežanijskoj kosi.
Taj potez je bio svojevrsna pravda – barem nešto je ostalo u ravnoteži. Goca je, unatoč svemu, nastavila da gura dalje. Nosila je tugu, nosila je ponos, i nastavila da živi, ne zbog sebe, već zbog svoje dece. Naučila je kako se sa suzama u očima može pevati, kako se s bolom u grudima može smejati.
Danas, kad pogleda unazad, Goca ne beži od prošlosti. Ona je ne definiše, ali je oblikovala ženu kakva je postala – snažna, dostojanstvena i otporna. Izgubila je muža, bila izdana od žene kojoj je verovala, ali je izašla iz svega s glavom uzdignutom.
Jer, ako nas život i saplete, važno je kako ustanemo. A Goca Božinovska je ustajala svaki put – i nije dopustila da je porazi ni prijateljica, ni tuga, ni smrt
