U hercegovačkom kršu, među starim kamenim kućama i tihim putevima koje zimi zatrpa sneg, a leti ožari sunce, živeo je čovek koji je imao sve – i izgubio sve – a opet ostao bogatiji od mnogih. Njegovo ime je Jovica. Nema titulu, nema naslednike, nema luksuz. Ali ima obraz, i to mu je bilo dovoljno.
- Život koji nije birao, ali ga je prihvatio
Jovica nikada nije tražio mnogo. Skroman, tih, povučen. Nije se ženio, nije pravio planove za velike poduhvate. Bio je sin, brat, komšija. A onda je život odlučio da ga testira – roditelji su mu jedan za drugim doživeli moždane udare. U trenutku, njegov skromni svet postao je centar brige i bola.
Od tog dana, Jovica je postao bolničar, negovatelj, kuvar, šofer i lekar u jednom. Sam, bez pomoći, bez nadoknade, bez podrške. Hranio ih, presvlačio, molio se, vozio po lekarima, nosio ih uz stepenice i kroz blato. I nikada nije rekao da mu je teško.
Sestra koja je uzela sve – jer „njemu ne treba“
U toj tišini požrtvovanosti, javila se sestra – koja godinama nije dolazila. Došla je kad je trebalo prepisati imovinu. Iskoristila nemoć roditelja i uzela sve. „Jovica nema porodicu, meni treba više,“ rekla je rodbini.
- I tako, sve što je Jovica sačuvao – kuća, okućnica, alat, štala, stara smokva koju je sam negovao – pripalo je nekome kome je bilo samo sredstvo. Njegov trud nestao je na papiru.
Sam, ali sa čistom savešću
Nakon što su roditelji preminuli, Jovica nije imao pravo ni da ostane u kući. Preselio se u pomoćnu zgradu, grejao se na „smederevac“, kuvao na plinsku bocu, prao se hladnom vodom. Nije kukao. Govorio je jednostavno:
„Nisam to radio zbog nasledstva. Radio sam jer su oni bili moji roditelji.“
- Život koji zna da vrati
Godinama kasnije, sestrina porodica se raspala. Kuća koju je nasledila propala je, a sinovi otišli svako na svoju stranu. Jovica je, s druge strane, živeo jednostavno, ali poštovano. Ljudi iz sela su ga pomagali. Donosili mu drva, vodu, odeću. Crkva i opština mu sagradili malu kuću. A onda je stigla i neplanirana nagrada: stariji čovek, lekar koga je Jovica nekad pomagao na selu, ostavio mu je u amanet malu kuću blizu Trebinja.
Danas Jovica tamo živi, sa jednim psom kog je udomio. Ima baštu, tišinu i – mir.
Nasleđe koje nema cenu
Jovica nije ostavio potomke, niti će njegovo ime stajati na porodičnim zidinama. Ali ostavio je nešto vrednije – priču o ljudskosti.
U vremenu kada se često meri koliko imaš, a ne ko si – Jovica je pokazao da je istinsko bogatstvo ono što nosiš u duši. I kako sam kaže:
„Ako izgubiš obraz – onda ti ništa drugo više ne vredi.“
To je njegov zavet. I lekcija svima nama.
