Sedela je sama u tišini, zureći u praznu stolicu naspram sebe i pitajući se: “Kako je sve moglo otići ovako do đavola?” Imala je porodicu o kojoj su mnogi sanjali. Muža koji ju je voleo, sina koji je rastao zdrav i veseo. Komšije su ih gledale kao skladan, miran par. A ona… Ona je godinama nosila tajnu koja joj je polako izjedala dušu, znajući da će jednog dana doći trenutak kada više neće moći da je sakrije.
- Slavko je bio komšija – tih, razveden, zgodan na onaj „neprimetan“ način. Upoznali su se slučajno, razgovori su se sveli na svakodnevne stvari – struja na stepeništu, sitne kupovine u prodavnici, osmijesi koji su trajali sekundu predugo. A onda je došla večer kada je pokucao na vrata da „pomogne oko osigurača“. Tada se dogodilo ono što je isprva izgledalo kao trenutak slabosti, ali je ubrzo postalo teret koji više nikada nije mogla skinuti s ramena.
“To nije bila ljubav. Bila je to potreba… da me neko pogleda, dotakne, poželi,” priznala je u svojoj ispovesti.
- Kada je saznala da je trudna, istina ju je pogodila kao hladan tuš. Nije bilo sumnje – dijete nije bilo Markovo. Nisu bili intimni mjesecima. Ali nije imala snage da mu to kaže. “Lagala sam sebe da niko neće primetiti. Da će dete ličiti na mene. I dugo je tako i bilo…”Marko je bio presrećan kada je saznao da će postati otac. Godinama su pokušavali i kada je stigao mali Luka, činilo se da su dobili novu šansu za sreću. Slavko se ubrzo odselio, i ona je pomislila da je prošlost zakopana. Ali prošlost uvek pronađe način da zakuca na vrata.
Kad je Luka napunio jedanaest godina, Marko je prvi put primetio: “Ne liči ni na koga našeg…” Pitao je o svetloj kosi i očima. Nasmejala se, sakrivajući paniku koja joj je stezala grlo. Lagala je i tada, kao i bezbroj puta pre.
Godinu dana kasnije, nakon porodične svađe, stigao je trenutak koji je sve promenio. “Hoću da uradimo DNK test. Samo da budem siguran,” rekao je Marko.
- Pokušala je sve – molila ga, ljutila se, preklinjala da odustane. Ali bilo je uzalud. Kad su stigli rezultati, nije bilo reči koje bi mogle ublažiti ono što je usledilo.Marko nije vikao. Nije plakao. Samo je gledao u nju pogledom koji nikada neće zaboraviti – u tom pogledu je bilo sve: šok, bol, izdaja i prezir. Spakovao je stvari i izašao iz kuće. Luka nije ni pogledao.
Sutradan je podneo zahtev za razvod.
Mali Luka je tek nekoliko meseci kasnije saznao istinu, kada nije mogao da razume zašto tata više ne dolazi. Bio je slomljen. “Za njega je Marko bio i ostao otac. A biološki otac? Nema želju da ga upozna.”Danas, ona i Luka su ostali sami. Svaki dan nosi teret svojih odluka i pitanja koja ne prestaju da je proganjaju: “Zašto nisi rekla? Zašto si gradila život na laži?”
“Mislila sam da čuvam porodicu, ali zapravo sam sve vreme postavljala tempiranu bombu. Istina boli kad izađe na svetlo, ali laž… laž boli još dublje kada pukne.”
