Svetla sudnice zujala su glasnije nego ikad, a prostorija je bila hladnija nego inače – možda zbog zime, možda zbog težine dana. Sedeći u prvom redu, stežući maramicu čije su ivice već bile pohabane od nervoze, pokušavala sam da smirim srce koje je kucalo kao ludo.
- Moj advokat, gospođa Barker, klimnula mi je kao znak ohrabrenja, ali ni njen mirni glas nije mogao da utiša oluju u meni.Thomas je sedeo preko puta, u svom savršeno ispeglanom odelu, naslonjen kao da je na poslovnoj večeri. Njegov advokat je slagao papire s osmehom sigurnog pobednika. Između nas je bio razlog svega – naš dvanaestogodišnji sin, Daniel.
Tri godine je živeo sa mnom. Ja sam ga vodila kod lekara, čitala mu priče pred spavanje, kuvala mu supe kada je bio bolestan. A sada je Thomas tražio puno starateljstvo. Tvrdio je da je Daniel „sam izrazio želju“ da živi s njim. Da mu „treba jača muška figura“. Da je moj dom „nestabilan“. Te reči su mi odjekivale u glavi, ali nisam mogla da odustanem. Bio je moj sin, a ja sam bila njegova sigurna luka.
- Sudija je pozvala Daniela. Vrata su se otvorila, a moj sin je ušao u sudnicu, nosivši sako koji sam mu ispeglala tog jutra, sa kosom pažljivo počešljanom. Pogledao me je na tren, a ja sam mu se osmehnula, pokušavajući da zadržim suze. Gledala sam ga, svestan svih emocija koje je nosio, iako je bio samo dete. On je bio sve što sam imala.
„Daniel,“ rekla je sudija nežno, „samo želimo da čujemo šta ti misliš.“
Daniel je duboko udahnuo, okrenuo se prema ocu, pa prema meni, i onda je uradio nešto što niko u sudnici nije očekivao. Prvo je prišao sudiji i zamolio da stoji, umesto da sedi. Sudija mu je klimnula, a on se uspravio kao mali vojnik.
„Želim da kažem nešto,“ počeo je, glas mu je drhtao, ali bio jasan. „Tata mi je rekao da moram da kažem da želim da živim s njim. Rekao mi je da, ako ne kažem, on će biti jako ljut.“ Sudnica je utihnula, a Thomasovo lice se ukočilo. Njegove usne su se stisle, a njegov pogled je postao pun stresa i nesigurnosti.
„Ali ja ne želim da živim tamo,“ nastavio je Daniel, dok su svi u sudnici ostali bez daha. „Volim tatu. Ali kod mame se osećam sigurno. Mogu da spavam noću. Kod tate me često nema ko da čuje kad se probudim iz noćne more.“
Kroz mene je prošao talas suza, ali sam ostala mirna. Sudija je klimnula Danielu i pažljivo ga pogledala. „Hvala ti što si bio iskren.“
Advokat mog bivšeg pokušao je da prigovori, ali sudija ga je oštro prekinula. „Dovoljno je. Dete je govorilo slobodno i jasno.“ Daniel je prišao i seo pored mene. Stavila sam ruku na njegovo rame, a on je naslonio glavu na moje rame, prvi put od jutra.
Sudija je uzela nekoliko minuta da donese odluku, a onda je izrekla presudu: starateljstvo ostaje kod mene. Thomas će zadržati viđanja, ali pod novim, jasnijim uslovima. Kada smo napustili sudnicu, Daniel me je pogledao i rekao: „Plašio sam se,“ priznajući koliko je bila teška odluka koju je doneo.
„Znam, ljubavi,“ odgovorila sam, poljubivši ga u kosu. „Ali bio si hrabar. Rekao si istinu.“ U tom trenutku sam shvatila da nije samo sud doneo odluku – Daniel je odlučio da kaže kako se oseća i time nam je oboma dao novu šansu da dišemo slobodno.
Kasnije, kod kuće, stavili smo film i naručili picu. Daniel je s osmehom rekao: „Osećam se kao da sam skinuo ogroman ranac sa leđa.“ I ja sam ga osetila. Prvi put posle dugo vremena, kuća je bila tiha, ali ne prazna – nego mirna.
