Priča koja dolazi iz bolničke sobe broj šest nosi tihe, ali duboke lekcije o vrednosti blizine, ljubavi i prisustva.
- U ovoj sobi je provela mesec dana starija žena, tiha i strpljiva, koja je imala samo jedno željenje — da neko dođe, da čuje njen glas, da joj ponudi samo trenutak pažnje koji nije vezan za medicinske potrebe. Ali dok su svi bili zauzeti svojim poslovima, ona je ostala sama, i to je bio njen najveći teret — odsustvo bliskih osoba, ljudi koje je volela i koji su je trebali.
Niko nije dolazio. Njena ćerka i sin nisu je posetili, a telefonski razgovori sa sinom uvek su bili isti: hladni i udaljeni, bez ikakvog interesovanja za njeno stanje. Samo jedno pitanje: “Da li je još živa?” Sin je bio više zainteresovan za papire, stan i kvadrate nego za zdravlje svoje majke. U svemu tome, ona je ostala dosledna svojoj ljubavi, verujući da će jednog dana, možda, biti dovoljno prisutna da joj oproste sve što joj je falilo u životu. Međutim, to čekanje je postalo njena sudbina, i svaki dan je bio podjednako težak.
- Na dan kada je njeno stanje naglo pogoršalo, njene poslednje reči nisu bile tužna lamentacija ili gnev, već jednostavno “A sin još nije došao.” To je bila njena poslednja misao. Nakon toga, srce joj je stalo, a čekanje se završilo. Kad su obavestili sina o smrti njegove majke, reakcija koju su dobili bila je hladna i distancirana. “Dobro. Doći ću ujutru po njene stvari” – to je bio odgovor koji je zadao poslednji udarac ovoj priči. Sin nije pokazao ni trunku tuge, ni stida, ni kajanja. Za njega je sve bilo samo još jedan poslovni slučaj, nešto što je trebalo da završi.
Kada je došao da pokupi stvari, umesto ključeva, dobio je koverat sa testamentom. Majka je odlučila da stan ne ostavi njemu, već ga pokloni deci sa susednog odeljenja, teško bolesnoj deci koja nisu imala sredstva za lečenje. Novac od prodaje stana bio je namenjen upravo njima, jer su oni pokazali više života i nade nego što su joj njeni najbliži pokazali ljubavi.
Sin je reagovao ljutnjom, pretnjama tužbom, govoreći da je prevaren. Međutim, dokumenti su bili jasni — testament je bio pravno ispravan i donesena je odluka koja nije mogla biti promenjena. U tom trenutku, glavni lekar mu je rekao samo jednu rečenicu: “Dovoljno je bilo da dođete makar jednom.” Ta rečenica je bila dovoljan podsećnik na sve što je ostalo nezamijenjeno — ljubav, prisutnost i bliskost, koje ne mogu biti zamijenjeni nikakvim novcem.
- Dok je sin stajao bez reči, u susednoj sobi deca su se budila, borila se za svaki novi dan, bez obzira na status ili imovinu. Ta deca nisu znala ništa o testamentima, kvadratima ili novcu. Znali su samo da svaki dan znači još jednu priliku za život. Iako žena iz sobe broj šest nikada nije upoznala tu decu, njena poslednja odluka pokazala je šta znači imati dušu i srce koje nije vezano za materijalno, nego za ljubav.
Ova priča nas uči mnogim stvarima. Prvenstveno, ona nas podseća da blizina i ljubav ne mogu biti zamenjeni novcem. Blizina nije nešto što se može kupiti, niti se može nadoknaditi. U životu, najvažniji su oni mali gestovi, prisustvo, razgovori i trenutci koje provodimo sa svojim voljenima. Ponekad ne treba čekati savršen trenutak, niti poziv, ni papir. Ako neko čeka, potrebno je doći i biti tu. To je ono što ostaje — istinska vrednost koju ništa drugo ne može da zameni.
Zato, dođite dok vas još čekaju, jer u životu ništa nije važnije od ljubavi, prisutnosti i bliskosti.
