U današnjjem čalnku vam donosimo jednu jako zanimljivu priču o ženi koja živjela sa dva bivša muža. U nastavku članka otrkrite kako su oni i na koji način živjeli u zajednici.
- Kristina Kristi de Garis, spisateljica, fotografkinja i zanatlija, godinama je pokušavala da pobegne – ne samo od mesta i ljudi, već i od sopstvenih unutrašnjih demona. No, bez obzira na to gde se preselila, nemir je putovao sa njom. Kada je donela odluku da započne novi život u ruralnoj Škotskoj, verovala je da je konačno pronašla mir. Međutim, upravo tamo, u tišini i samoći, bila je primorana da se suoči sa svim onim što je decenijama potiskivala.
Izolacija joj nije donela spasenje, već susret sa stvarnošću: nerazrešenim traumama, rasizmom, nedijagnostikovanim ADHD-om, borbom sa zavisnostima i teškom istinom majčinstva u realnom svetu. Ipak, kako je dani provodila u prirodi i otkrila smirenost u tradiciji zidanja suvih zidova, Kristi je, korak po korak, počela da gradi drugačiji život – tih, jednostavan, ali iskren i duboko njen.
- Danas živi u Pertuširu, zajedno sa svoje dve ćerke i – što mnogima zvuči neverovatno – svojom dvojicom bivših muževa. U velikoj kući sa četiri spavaće sobe, dvorištem i prilazom, oni su pronašli neuobičajenu, ali funkcionalnu formu zajednice.Kristi iskreno priznaje: „Da, svi živimo zajedno. Prvi bivši muž, drugi bivši muž, naše dve ćerke – svako ima svoj deo kuće i svoju ulogu. Naravno da dolazi do tipičnih nesuglasica, posebno oko kupatila i – kafe. To je glavna tema svakog jutra.“
Prvi brak sklopila je veoma mlada, sa samo 21 godinom, i ubrzo nakon toga postala majka. Iako su se razveli posle nekoliko godina, ostali su u korektnim odnosima. U drugom braku dobila je još jednu ćerku, kupili su kuću i pokušavali zajednički da odgajaju decu, sve do trenutka kada su shvatili da se više ne pronalaze kao par.
- Nakon razlaza, zbog finansijskih razloga, nastavili su zajednički život – ali uz dogovor: on u prizemlju, ona na spratu, a ćerke u svojim sobama. Iako je situacija nosila dozu neprijatnosti, vremenom su razvili ravnotežu, pa je Kristi počela da razmišlja kako bi dodatna pomoć bila korisna. Kada je prvi bivši muž upao u tešku finansijsku situaciju, odlučila je da mu ponudi da se useli.
„Bio je to pragmatičan izbor. Pitala sam drugog bivšeg muža šta misli. Njegov odgovor je bio pozitivan, a deca su bila oduševljena. Tako je naša nesvakidašnja zajednica postala još kompleksnija, ali i – funkcionalnija.“
Naravno, nisu svi aspekti zajedničkog života tekli glatko. Kristi je, u jednom trenutku, odlučila da više neće da kuva dok ne nauče osnovne veštine u kuhinji. „Nije prošlo sjajno“, kaže uz osmeh. „Bili su zatečeni. Ali vremenom su počeli da se uključuju.“
- Danas imaju podeljene kućne zadatke: jedan redovno usisava, drugi čisti kupatilo, a ona – iako često zaboravi veš – zna da će ga neko osušiti i složiti. „Možda najlepša stvar u svemu jeste to što naše ćerke odrastaju gledajući pravednu podelu poslova i međusobno poštovanje među odraslima.“Kristi naglašava da nisu savršeni, niti žele da se tako predstave: „Nismo sitkom, nismo sveci. Mi smo troje odraslih ljudi kojima je zaista stalo do iste dve devojčice. I odlučili smo da je bolje učiti kako da se slažemo, nego da dozvolimo da svi sagorimo u pokušaju da živimo odvojeno.“
Iako mnogima ovakav stil života deluje haotično ili zbunjujuće, Kristi veruje da je upravo to – prihvatanje realnosti i traženje funkcionalnih rešenja – ono što donosi istinski mir. Za nju, porodica nije definisana standardnim okvirima, već odlukama koje ljudi donesu u korist ljubavi, poštovanja i podrške.„Neke stvari se možda nikada neće promeniti“, zaključuje Kristi. „Ali ono što je važno jeste – kakav život izgradiš uprkos tome.“
