Maja iz Niša odrasla je u domu sa velikom tugom i borbom sa porokom koji ne pogađa samo jednu osobu već cijelu porodicu alkoholizmom. Njena priča, podeljena na društvenim mrežama, izazvala je snažne emocije jer otkriva kako izgleda detinjstvo uz oca čiji je život određivala čaša, a ne odgovornost.
- Roditelji su joj se venčali veoma mladi, jedva u dvadesetim. Ubrzo nakon venčanja dobili su nju, a dve godine kasnije i njenu sestru. Njeno najranije sećanje na oca nije slika igre ili sigurnosti, već miris alkohola pomešan sa osećajem njegove brade dok je pokušavao da je poljubi. Taj miris, kaže, još uvek može da oseti, iako je njen otac preminuo pre više od deset godina.
Imala je sreće u nesreći, jer njen otac nije bio agresivan. Pijan je bio veseljak, srdačan i pričljiv, često je grlio sve ukućane, ali uvek s mirisom vinjaka ili piva u dahu. Trezan je, s druge strane, bio povučen i tih. Ipak, bez obzira na raspoloženje, njegov porok je unosio haos u porodicu. Sav novac koji bi stigao u kuću – a posebno majčina plata – ubrzo bi nestajao, zamenjen praznim bocama.
- Majka je svakog meseca skrivala novac po kući, znajući da će otac, ako ga nađe, otići pravo u kafanu i ne vratiti se dok ne potroši sve. Maja se priseća dana kada je otac nestao na tri dana. Majka ga je poslala po šećer, a on se nije vratio. Pretraživala je kafane, brinula se, i baš kad je pomislila da zove policiju, otac se pojavio – prljav, pijan, u pocepanim stvarima, sa buketom cveća u ruci koji je pokupio na groblju. Na trakici buketa pisalo je „Poslednji pozdrav“.
U toj kući, majka nikada nije postavljala pitanja. Samo ga je okupala kao dete, smestila u krevet i nastavila kao da se ništa nije dogodilo. Za Maju je to bilo poražavajuće, ali majka je nikada nije želela da ostavi tog čoveka, bez obzira na sve. Iako je Maja molila da ga napuste, majka nije pristajala. Mogla je da joj poveri sve, osim toga – da ode od pijanca.
- Najponižavajući trenutak dogodio se kada je, kao srednjoškolka, ugledala oca kako spava na klupi u parku, s praznom flašom vinjaka u ruci. Bila je sa drugaricama i pobegla, postiđena do srži. Tada je sebi obećala da nikada neće ni pogledati muškarca koji pije.Otac je preminuo od ciroze jetre kada je imao samo 42 godine. Na sahrani, Maja nije plakala. Samo je stajala i gledala u sanduk, prazna iznutra. Majka, međutim, nije prestajala da plače. Dugo nakon sahrane sedela bi u tišini, zureći u vrata, kao da će se pojaviti, teturajući se, kao što je godinama dolazio.
Tada je Maja shvatila duboku i složenu istinu: njena majka nije samo trpela – ona je bila zavisna od njega na emocionalan način. Nije ga doživljavala kao partnera, već kao nekoga o kome je morala da brine, kao treće dete. I nikada, ni posle njegove smrti, nije pogledala drugog muškarca. Ostala je verna tom bolnom odnosu, kao da je u njemu videla svoju sudbinu.
- Majina ispovest je svedočanstvo ne samo o porodičnom bolu, već i o snazi žene koja je, uprkos svemu, izgradila svoj sistem vrednosti, svoje granice i donela svesnu odluku da ne ponovi obrazac života u senci nečijeg poroka. Njena priča ostaje kao podsetnik da alkoholizam ne uništava samo onoga ko pije – već tiho, iznutra, razara sve one koji pokušavaju da ga vole.
