U današnjoj priči vam donosimo ispovijest djevojke koja je još kao dijete ostavljena u sirotište.Njena borba kroz život i njena tuga praznina bol koji je osjećala i na kraju uspijeh sve je ispisano u ovoj priči koja je obišla cijeli svijet i ostavila veliki trag na čitaoce.
- Kada sam došla na ovaj svet, nisam imala nikoga svog. Roditelji su me ostavili odmah nakon rođenja – da li su bili zajedno ili je to učinila samo majka, to nikada nisam saznala. Ostavljena sam ispred sirotišta, neželjena i zaboravljena. Odrasla sam u domu za nezbrinutu decu, okružena drugima koji su, kao i ja, nosili svoje tuge i ožiljke. Ipak, među njima sam često bila najsitnija, najslabija, i zbog toga redovno na meti. Hranu su mi otimali, tukli me i vređali. Bila sam sama protiv svih.
Uprkos svemu, škola mi je bila utočište. Tamo sam osećala da vredim. Učila sam s lakoćom i trudila se da budem najbolja, jer sam znala da je to jedini put da ikada odem dalje. Završila sam i srednju školu sa odličnim uspehom, ali, kao i mnogi iz doma, završila sam – na ulici. Bez doma, bez porodice, bez ičega.
- Spavala sam svuda. Katkad bih se neprimetno ušunjala nazad u dom, katkad pod mostom, nekad u parku. Nosila sam sa sobom samo jednu torbu i puno snova. Jednog dana, dok sam sedela na klupi u parku, prišla mi je jedna starija žena. Šetala je psa, imala blag izraz lica i pogled pun saosećanja. Pitala me je da li bih želela da joj pomognem u stanu. Bila je stara, nemoćna i bolesna, a zauzvrat bi mi ponudila sobu i krov nad glavom. Ponudila mi je ono što nisam imala ceo život – sigurno mesto.
Pristala sam, iako nisam mogla da verujem. Kada sam prvi put zakoračila u njen stan, zastala sam. Bio je prostran, oko 100 kvadrata, pun svetla, knjiga i tišine. Saznala sam da je bila udovica vojnog oficira, da je imala dobru penziju i čak kućnu pomoćnicu. Isprva sam pomislila da joj je potrebna stalna pomoć, ali vrlo brzo sam shvatila da je želela samo društvo i toplinu. Pronašla mi je i posao. Nije mi bila majka po krvi, niti baka po rodu, ali sam prema njoj osećala nešto dublje – neopisivu bliskost, nešto sveto.
- Tri i po godine smo živele zajedno. Delile smo svakodnevicu, razgovore, tišine. Nikada pre nisam imala osećaj da nekome pripadam, ali pored nje sam se osetila voljeno. I onda je jednog dana preminula. Bez najave, tiho. Ostavila me je sa prazninom koju nisam znala da mogu osećati.
Ali tada je usledio drugi šok. Ostavila mi je sve što je imala – stan, dva poslovna prostora i dovoljno novca da ne moram više brinuti kako ću preživeti. Nisam mogla da poverujem. Prvi put u životu, imala sam svoj dom, sigurnost, budućnost. Sve ono o čemu sam godinama samo maštala.
- Ali to materijalno bogatstvo nije donelo ono što mi je najviše nedostajalo. Ona. Falila mi je svakim danom. Nedostajao mi je njen osmeh, način na koji me gledala, miris kafe koju smo pile svako jutro. Shvatila sam da sam, prvi put u životu, nekoga volela iskreno i duboko. Mislila sam da sam izgradila snagu kroz sve što sam prošla – detinjstvo u domu, godine na ulici – i verovala sam da mi nikada niko neće nedostajati. Ali bila sam u krivu.
Ona mi je bila sve – figura majke, bake, prijateljice i spasitelja u jednom. Naučila me je da ljubav može doći nenadano, tiho i bezuslovno. Iako više nije tu, trag koji je ostavila u meni nikada neće izbledeti.
- Sada imam sve ono što sam godinama priželjkivala – ali znam da nijedna stvar ne može zameniti prisustvo voljene osobe. U njenom zagrljaju sam prvi put bila dete, žena i čovek. Njena smrt nije kraj te priče – ona je seme koje je posadila u meni, da nastavim da živim, volim i da možda jednog dana, kad sretnem nekoga izgubljenog kao što sam ja nekad bila, učinim za njih ono što je ona učinila za mene.
