Marija Isabel Kuaresma Dos Santos živi život koji bi i najbolji filmski scenaristi teško mogli osmisliti. Njena potresna sudbina, koja je jednom zaprepastila ceo svet, i danas izaziva jezu i tugu kod onih koji čuju njenu priču.
- Lišena ljudskog kontakta, ljubavi i normalnog odrastanja, Marija je tokom ranog detinjstva razvila navike slične ponašanju kokošaka. Tek 1980. godine svet je saznao za njenu neverovatnu životnu borbu. I dok su mnogi bili šokirani kako se nešto tako može dogoditi, tadašnje institucije i državne službe nisu znale kako da postupe, a Marija je ostavljena da se sama snalazi. Mediji su je brzo nazvali “pilećom devojčicom” zbog navika koje je stekla živeći među živinom.
Rođena 1970. godine u selu Tabua u Portugalu, Marija je došla na svet kao zdrava beba. Ali umesto bezbrižnog detinjstva, sudbina joj je donela nezamislivu patnju. Njena majka, koja je bolovala od meningitisa i imala ozbiljne psihičke probleme, nije prepoznala dete kao deo porodice. Kada je Marija imala samo godinu dana, majka ju je ostavila u kokošinjcu. Tamo je, među pilićima, provela čitavu deceniju bez ikakvog kontakta s ljudima. Porodica nije preduzela ništa da zaustavi majčin čin ili da izvuče dete iz tog okruženja.
- Zanimljivo je da se prema svojoj starijoj deci majka ponašala sasvim drugačije. Bila je brižna i požrtvovana majka za svoje sinove, koji su imali tople krevete, redovne obroke i školovanje. Iako su dečaci znali u kakvim užasnim uslovima živi njihova sestra, nisu učinili ništa da joj pomognu.
Dok su druga deca učila i igrala se, Marija je bila primorana da jede ono što su dobijale kokoške: žitarice, listove kupusa i ostatke hrane. Živela je potpuno izolovana, ne znajući za svet van kokošinjca. Tek 1976. godine situacija je počela da se menja.
- Jedna od tetaka, saznavši u kakvim uslovima živi devojčica, obavestila je lekare. Doktori su posetili kokošinjac, ali nakon kratkog pregleda samo su konstatovali ozbiljno kašnjenje u razvoju i niz psihičkih tegoba. Umesto da hitno reaguju, ustanove su odbijale da je prime, a teta nije imala izbora nego da je vrati u kokošinjac. Cela zajednica je znala za dete koje raste među kokoškama, ali niko nije želeo da se meša u “tuđe poslove”.
Prekretnica u Marijinom životu desila se 1980. godine kada je medicinska sestra Marija Bijao čula za slučaj. Potresena pričom, rešila je da pronađe devojčicu i pomogne joj. Došavši u selo, zatekla je Mariju u strašnom stanju i odlučila da je odvede u svoj dom. Tamo je dete prvi put osetilo ljudsku brigu i toplinu. Međutim, Bijao je ubrzo shvatila da joj je potrebna pomoć stručnjaka i obratila se novinarima.
- Priča o “pilećoj devojčici” ubrzo je dospela na naslovne strane svih portugalskih medija. Javnost je bila ogorčena, a prva dama Portugala, Manuela Eanes, insistirala je da Marija bude smeštena u najbolji rehabilitacioni centar.
Lekari su zatekli užasavajuće stanje. Desetogodišnja Marija se kretala sitnim koracima i mahala rukama imitirajući krila. Nije umela da govori, a ponekad bi kokodakala, oponašajući zvuke koje je čula od svojih pernatih “drugara”. Njeno telo bilo je iscrpljeno, a razvoj na nivou deteta od dve godine. Lekari su tvrdili da je njen mentalni zaostatak posledica potpunog nedostatka ljudskog kontakta.
- Godinama su stručnjaci radili s Marijom, polako je učeći osnovnim ljudskim veštinama. Naučila je da sedi na stolici, izražava svoje osnovne potrebe znakovima i komunicira jednostavne emocije. Ipak, njena sklonost da imitira ptice nikada nije nestala – za Mariju je to bio način izražavanja i povezivanja sa svetom.
Danas, više od četiri decenije kasnije, Marija još uvek živi u rehabilitacionom centru, zaštićena od očiju javnosti. Zaposleni odbijaju da novinarima dozvole susrete s njom kako bi je sačuvali od stresa i radoznalosti. U poslednjih 25 godina nije objavljena nijedna nova fotografija.
Sudbina Marije Isabel ostaje jedno od najpotresnijih svedočanstava o zanemarivanju, ali i o ljudskoj snazi da preživi u gotovo nemogućim uslovima. Njena priča podseća svet na važnost empatije, hrabrosti i brige o najranjivijima među nama.
