Godinama je porodica smatrala da su priče starog čoveka samo rezultat bolesti i pogoršane demencije. Njegove tvrdnje da noću vidi misterioznog posetioca koji se kreće oko kuće odbacivali su kao halucinacije.
- Smatrali su da je to samo još jedan bolni simptom starosti, i nisu mu verovali ni kada je uporno ponavljao svoje viđenje. Tek mnogo kasnije, kada su se vrata zatvorila iza njegovog života, na površinu je isplivala istina koja je promenila sve.
U poslednjoj godini života, deda se mučio s održavanjem veze sa stvarnošću. Sve češće je govorio da oko kuće vidi čoveka, da neko kruži dvorištem, da posmatra kroz prozore. Članovi porodice, uplašeni njegovim rečima, poverovali su da je u pitanju samo bolest. Njegove priče postale su predmet tihih šala i strepnje, a kako je bolest napredovala, odlučili su da ga smeste u starački dom. Tamo je proveo svoje poslednje mesece, daleko od kuće, često omamljen lekovima koji su ga pretvarali u senku čoveka kakav je bio.
- Na dan sahrane, kada su se okupili prijatelji, rodbina i poznanici, među njima se pojavio i nepoznat čovek. Bio je tih, nenametljiv, ali njegovo prisustvo izazvalo je nelagodu. Niko od bližnjih ga nije poznavao, a opet se ponašao kao da mu je mesto baš tu. Iako u malim mestima nije neobično da se na pogrebima pojave ljudi koji su pokojnika poznavali u nekom periodu života, porodica je taj prizor zapamtila. Kasnije će shvatiti da je upravo on bio ključ dedinih priča koje su godinama odbacivali.
IZVOR (naglašeno): Blic.rs je u svojim pričama o sličnim porodičnim tajnama podsećao koliko se često dešava da porodice ne veruju bolesnicima koji govore o “nevidljivim posetiocima”. Stručnjaci su za ovaj list naglasili da nije svaka priča plod halucinacije, jer stariji ljudi ponekad u svojim sećanjima ili opažanjima kriju tragove stvarnih događaja koje okolina zanemaruje. Upravo zato slučajevi poput ovog izazivaju toliko emocija.
- Kako je vreme prolazilo, porodica je nastavila sa životom. Ipak, baka je jednog dana, gotovo nehajno, spomenula tog istog čoveka – predstavila ga je kao starog prijatelja kojeg sada viđa sve češće. Upoznali su ga u crkvi, i porodici je to u prvi mah delovalo simpatično. Mislili su da je reč o poznanstvu koje joj unosi utehu nakon gubitka muža. Ali ubrzo su stvari poprimile drugačiji ton – baka je spomenula njihovu treću godišnjicu. Tada je svima postalo jasno da se njihov odnosže znatno duže nego što su verovali.
Tačan trenutak šoka nastupio je kada su povezali vreme: deda je umro pre dve godine, a baka je govorila o trećoj godišnjici. Čovek koga je deda mesecima ranije viđao oko kuće bio je upravo taj “prijatelj”. On nije bio fantazija, već stvarna osoba koja se kretala oko njihove kuće, ulazila u tišinu njihovih večeri i bila povod zbog kojeg su svi poverovali da deda gubi razum. Užasna ironija bila je u tome što je dedina poslednja godina života protekla pod sedativima, jer su njegove priče o “čoveku iz dvorišta” proglašene bolesnim maštarijama.
IZVOR (naglašeno): Avaz.ba je u rubrici o porodičnim dramama preneo slične priče i naglasio da ovakve situacije razotkrivaju skrivene slojeve porodičnih odnosa. U tekstovima se podseća da poverenje u reči starijih, čak i kada deluju nerazumne, može sprečiti tragične nesporazume. Studije koje su citirali psiholozi iz regiona ukazuju da su stariji ljudi često podcenjeni u svojim opažanjima, iako njihova iskustva ponekad otkrivaju neprijatne istine.
- Korisnik koji je ovu priču podelio na forumu opisao je kako se porodica osećala izdano i prevareno. Godinama su mislili da deda izmišlja ili umišlja, a zapravo je govorio istinu. Njihova baka, spolja blaga i nevina, živela je dvostruki život i skrivala vezu sa čovekom kojeg je deda prepoznavao i u trenucima kad mu je um nestajao. Ona nikada nije otvoreno priznala prirodu tog odnosa, ali njen komentar o godišnjici bio je dovoljan da svima sve postane jasno.
Posledice te istine ostale su duboke. Članovi porodice dugo su se pitali da li su mogli dedine poslednje godine učiniti lakšim da su mu poverovali. Umesto toga, verovali su lekarima i lekovima, a u stvarnosti je bio u pravu. Baka je nastavila svoju vezu, ne obazirući se na prošlost, dok je ostatak porodice morao da se nosi s osećajem krivice i neverice.
IZVOR (naglašeno): Večernji list je preneo ovu priču iz stranih medija, naglašavajući koliko je ona šokirala javnost upravo zato što razotkriva slojeve porodične intime koji inače ostaju skriveni. Čitaoci su reagovali burno, deleći sopstvena iskustva i strahove – koliko često i sami zanemaruju reči svojih najbližih, misleći da su to samo “priče staraca”.
- Na kraju, ova priča ostaje kao podsećanje da ponekad ono što izgleda kao halucinacija može biti istina koju niko ne želi da čuje. Deda je do kraja života bio osuđen kao čovek izgubljen u iluzijama, a ispostavilo se da je upravo on jedini video stvari onakve kakve jesu.
