U današnjem članku želim podijeliti priču koja mi je duboko dirnula srce, priču o ljubavi koja ne poznaje reči i o vezi koja je nadmašila ljudske emocije. Ovo nije priča samo o životinji, već o vernosti, tugi i povezanosti koja prevazilazi razum.
Zovem se Ivan, i danas ću vam ispričati o svom ocu, Mirku, i njegovoj beloj kobili, Zvezdani.
- Moj otac je bio tiho biće, težak na rečima, a još teži na emocijama. Kada je majka umrla, zatvorio se u sebe. Njegov jedini prijatelj, jedini komu je otvarao dušu, bila je Zvezdana. Odradio ju je od ždrebeta i svako jutro je odlazio u štalu, noseći jabuku u ruci, da bi pričao s njom. Pričao joj je o majci, o meni, o brigama koje ga muče. A ona bi ga slušala, naslonjena na njegovo rame, kao da razume svaku reč.
Kada je otac preminuo, mirno, u snu, prva koja je osetila njegov gubitak bila je Zvezdana. Pre nego što sam otišao da ga pronađem, iz štale je dolazilo uznemireno rzanje, zvuk kopita. Zvezdana je probila vrata štale i pobegla. Otrčala je u šumu i nestala. Nismo je tražili. U haosu priprema za sahranu, u bolu i zbunjenosti, zaboravili smo na nju. Mislili smo da će se vratiti kad ogladni, ali nije se vratila. Dva dana je niko nije video. Nestala je, kao da je u trenutku nestala iz našeg života.
Došao je dan sahrane. Malo seosko groblje bilo je ispunjeno tihim ljudima. Tišina je bila teška, svi su gledali u tlo, a sveštenik je završavao svoj govor. Činilo se da će sve biti tiho, smireno, dok nisu počeli podizati kovčeg. I tada, iz šume, začuo se zvuk koji niko nije očekivao. Zvezdana je izjurila, umorna i zadihana, sa blatom na bokovima, ali sa očajničkim očima. Zaustavila se i glasno zarzala, ali nije to bilo obično rzanje — bio je to krik. Krik bola, krik gubitka, krik ljubavi koja nije znala reči, ali je osećala svaki trenutak.
- Prišla je kovčegu. Nije gledala ni nas, ni ljude oko sebe. Spustila je glavu, nežno gurnula njušku u poklopac, kao što je to radila kad je tražila jabuku. Počela je da njuši drvo, tražeći miris svog gospodara koji više nije bio tu. U tom trenutku svi su zadrhtali. Tišina je bila teška, čak je i vetar stao. A onda, Zvezdana je ispustila duboki, tragični zvuk — zvuk srca koje je pretrpelo bol.
Kada su podigli kovčeg i krenuli prema pogrebnim kolima, Zvezdana je stajala pred automobilom. Niko nije mogao da je pomeri. Čekali smo. I onda je, kao da je donela neku tišinu, ustala i pomerila se u stranu, gledajući nas sa očajnim očima. I dok su pogrebna kola napustila selo, Zvezdana nije stajala. Trčala je, galopirala za njima, sve dok nije ostala iscrpljena i pala pored puta.
- I tada sam shvatio. Nisam ja bio jedini koji je izgubio oca. I ona je, na svoj način, izgubila svog gospodara. Uz malo nade, vratio sam je u štalu. Nije jela, nije se kretala. Stajala je i gledala u daljinu, kao da se oprašta od njega. Taj dan, Zvezdana je ostala tamo, tuga je bila očita na svakom koraku, na svakom pogledu.
Ova priča nije samo o ljubavi koju smo mi, ljudi, sposobni pružiti jedni drugima. Ovo je priča o ljubavi koja ne poznaje granice, o veri, vernosti i gubitku koji ne traži reči. Zvezdana nije samo bila konj. Ona je bila nečija duša, verni pratilac i, na kraju, simbol ljubavi koja traje.
