Biti samohrana majka nije ništa što žena priželjkuje, ali ponekad život donese okolnosti koje jednostavno moramo prihvatiti.
- Kroz godine borbe i odricanja, izgradila sam život sa svojom ćerkom Tarom, verujući da smo postale dovoljno jake da se nosimo sa svime što dolazi. Međutim, kao što to obično biva, sudbina se umešala u naše živote, baš kada smo počele da ponovo stojimo na nogama.
Setim se dana kada je Vanja otišao. Bio je novembar, kiša je neumorno padala, a njegovih poslednjih reči se setim kao da su izgovorene juče: „Una, više ne mogu. Ovaj život me guši.“ Tada nisam znala šta to tačno znači, bila sam premlada i naivna, verovala sam da će se sve rešiti. Ali ostala sam sama sa tromesečnom bebom, bez posla i bez podrške, dok su me roditelji, umesto da pomognu, kritikovali zbog svojih odluka. „Da si bolje izabrala, ne bi sada bila sama,“ govorila je moja majka, dok je ostavljala kesu sa hlebom na stolu.
- Godinama sam radila dva posla – danju u cvećari, noću čistila kancelarije. Tara je odrasla uz mene, učila je kako da zagreje mleko i radi domaći zadatak dok sam kasnila na posao. Nikada joj nisam lagala o njenom ocu. Rekla sam joj da je otišao jer nije bio spreman da bude tata, ali da to nije bila njena krivica. Često bi me pitala: „Hoće li tata ikada doći?“ i sve što bih mogla da uradim bilo je da je zagrlim i ćutim, jer nisam imala odgovore na ta pitanja.
A onda, deset godina kasnije, Vanja je ponovo došao, sa buketom belih ljiljana, stojeći na vratima našeg malog stana. Glas mi je drhtao, a suze su se gomilale u očima. „Ne možeš se tek tako pojaviti posle deset godina i očekivati da sve bude isto!“ viknula sam, ali i dalje nisam mogla potpuno da ga izbacim iz svog života, jer je deo nas.
Bio je tu, stariji, sa podočnjacima i očima punim kajanja, govorio je kako se kaje za sve što je učinio. Tada je rekao: „Tara ima pravo da zna ko sam. Daj mi šansu da barem pokušam da joj budem otac.“ Iako nisam želela da mu verujem, znala sam koliko Tara pati zbog praznine koju je ostavio. Ali šta ako se sve ponovo sruši? Šta ako ponovo nestane?
- Te noći nisam spavala. Gledala sam Taru kako spava, njene duge trepavice, njen miran izraz lica. Sećala sam se svih onih rođendana kad bi vetar duvao kroz prozor, a ona bi želela da tata dođe. Sledeće jutro, smeštale smo se za kuhinjski sto. „Ljubavi, moram ti nešto reći,“ počela sam oprezno. „Tvoj tata… želi da te vidi.“ Tara je bila iznenađena, „Stvarno? Sada?“ Klimnula sam glavom, „Da. Kaže da mu je žao i da želi da bude deo tvog života. Ali to je tvoja odluka. Ako ne želiš – razumeću.“
I tako je sve počelo. Dogovorile smo se da se sretnemo na keju, gde smo svi zajedno šetali kada je Tara bila beba. Vanja je bio nervozan, stalno je gledao na sat. Tara mu je prišla polako, kao da prilazi strancu, a zatim rekla: „Zdravo, tata.“ Suze su mu nadošle, kleknuo je pred njom, govoreći: „Tara, oprosti mi što nisam bio tu. Obećavam da ću sada biti.“ I ona mu je pružila ruku, tiho govoreći: „Možemo pokušati. Ali me nikada više ne ostavljaj.“
Taj trenutak je bio kao rana koja se polako zatvara, ali ožiljak ostaje. Naredni meseci doneli su mnoge usponima i padove. Vanja se trudio koliko je mogao, dolazio po Taru iz škole, pomagao joj sa matematikom, vodio je na sladoled, ali Tara je povremeno plakala, nesigurna u to da li može ponovo da veruje. Moji roditelji nisu bili oduševljeni njegovim povratkom. Otac je gunđao: „Sada kada si sve uradila sama, dolazi po gotov proizvod!“ A majka me je umirivala, govoreći: „Samo čuvaj Taru, Una. Ne dozvoli joj da ponovo pati.“
- Jednog dana, Tara me je pitala: „Mama, misliš li da se ljudi zaista mogu promeniti? Ili će uvek biti isti?“ Nisam imala odgovor. Prošla je godina dana otkako je Vanja ponovo postao deo naših života, ali još uvek postoji nesigurnost. I dalje mu ne verujem u potpunosti, ali vidim koliko se trudi za Taru. Pitam se: Da li sam ja ta koja ne može da oprosti, ili je jednostavno štitim?
Svaka majka koja je prošla kroz nešto slično zna koliko bola nosi svaka odluka koju donesete za svoje dete. Možda nikada neću imati pravi odgovor na to pitanje, ali sigurno znam jedno – ljubav ne može da izleči sve, ali može da prepozna trenutke kad se nešto vredi pokušati.
A vi? Da li biste dali nekome ko vas je jednom ostavio drugu šansu? Može li ljubav zaista prevazići prošlost?
